Зора

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 405

„Окај се луда посла. Окрени јој пете, то је у таким приликама најпаметније, Та море свет је пун лепих очију и румених усана. Ево нас код пиваре — хајде унутра; у хладна пива је двојако својство; оно не само да спира старе јаде, него и ствара пред очи слике најлепше будућности". II — за њима се врата на пивари затворише. * * * На неколико дана иза тога, седео је адвокат Зорић сам у својој писарници за писаћим столом. У једаред му се учини, као да се врата полако отворише. Он се осврте — пред њим је стојала његова жена. Како је она у последње време ретко у писарницу улазила, беше се појави њенбј врло зачудио; ал још већма се изненадио опазивши како јој је лице бледо а очи упале. Па скочивши нагло и пруживши јој своју наслоњачу рече поплашено: „Седи Смиљка, теби чини ми се није добро". „Није ми ништа; ноћас сам мало спавала, то је све", рече она па седе, а руке, које јој на крилу клонуше, почеше дрхтати. „Одиста си врло бледа и изнурена" прихвати он,паје помилова по образу и по коси. Она га гледа својим великим очима у којима је чак и он неку неодлучност сагледао. Дошла је да му много што шта пребаци, да га коре за многи и многи грех, којим је и свој и њен живот ојацио — ал брижљиви страх који је у тај мах на његову лику опазила, на њежност му, коју она већ тако давно није осетила, беше је са свим обезоружала, и њена уста занемише. „Без сумње су те деца узнемиривала?" упита он, а глас му готово дршће од мекоће.

Деца! — Та једина реч изазвала је у њеној души разне мисли и осећаје. Он, отац, муж, старатељ њихов, не зна шта Је с њима било ту ноћ; не зна, јер је и ноћас, као што је то у последње време готово увек чинио, тек пред зору кући дошао. Ал та реч уједно је опомену и на дужност материнску, и она се осмели. „Не" започе дршћућим гласом „деца су била мирна; него сам се ја спремала да ти нешто кажем, да се о нечем с тобом разговарам". „Да се разговараш ? А о чему то?" угшта он зачуђено. „О нама", прошапта она. „Како о нама?" „Па тако: о теби, о мени, о нашој деци", изусти она а осећа како јој се нешто грлу пење. Њега нешто штрецну у срце, те се и нехотице спусти на столицу која је била пред њом. „Видиш Радивоје" настави она испрекидано „ја сам у последње време дошла до тог уверења да не ваља како ми жинимо; и да ће с нама ако овако и даље устраје, бити све горе; па би хтела да с тобом озбиљно говорим о томе, на који начин би се могли помоћи". „Како ти то мислиш?" упита он збуњено. „Радивоје, у нашем ходнику је сваким даном све мање људи који на тебе чекају; па шта ћемо ако са свим изостану?" Он је гледа разрогачено. Осетио је куд она смера; признаЈе у себи како јој је стрепња основана; осећа како јој је млого скривио и како је заслужио да га коре, ал опет зато не може да верује, да све то њена уста говоре. Та она је до сада све тако стрпљиво сносила — па зар да