Зора

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 409

„И прочитала га је? И о садржају му приповедала и даље?!" упаде му у реч Радивој поплашоно. „Не бој се; о томе знамо само моја жена и ја. Опрости — ал ја морам наставити". „Молим те" прошапта Радивој а поглед немирно лута тамо и амо." „Из тога писма" сазнала је она, како преклињеш Станића да ти позајми и одмах пошље 300 Фор. пошто си новац тај за неког клијента одавно примио и потрошио, а овај прети да ће те, ако му поменути суму за осам дана не пошаљеш, пријавити адвокатској комори. Како си Станића у писму замолио, да ти на то потраживање телеграмом одговори, а њу једаред за свагда опуномоћио да твоје телеграме може отворити — не би ли их у важнијим стварима, ако те не затеку код куће, одмах могла уручити — чекала је жудно од њега одговор. И пошто је сазнала да се у Станића ниси помогао, дошла је одмах мојој жени, поверила јој се, предала јој је све своје адиђаре и умолила је да их прода. Чим је новац примила послала је тајним путем 300 ФОр. теби, а цедуљицом означила да ти их бајаги шаље неки твој пријатељ. Појимаш ли сад, какву си јој увреду нанео?" Док је Романовић тако говорио, слушао га је Радивој разрогаченим очима, а кад овај ућута, а он клону као громом поражен, те једва прошапта: „Ја нисам заслужио да живим!" још тише: „Јадна Смиља!" па онда за тренутак обојица заћуташе. „Влајко", започе Радивој најзад узбуђено „не мој ми замерити, ал да си ти добио овако писмо, а видео пред собом своју жену онаку, каква је била моја Смиљка за време док сам је испитивао, морао би у

њену верност посумњати", и он му пружи неку згужвану хартију, коју је из џепа извадио. „То је нитковско дело Марка Панића", рече Влајко, пошто је писмо прочитао. „Он се поч-ео твојој жени удварати; па пошто му је она на његов безобразлук одговорила онако, како је заслужио, попретио је, да ће јој се за то осветити; и ето је пре но што је нашу варош напустио, то и учинио. Као што видиш, ја сам о свему добро обавештен и приповедаћу ти све опширно, а доказима и потврдити; а мислим да мојој речи можеш веровати." „Верујем ти, Влајко брате," прихвати Радивој „верујем, и — биће времена, па ћемо се о свему опширно разговарати; а сад, молим те, оди са мном Смиљи." „Не, Радивоје! Оно што си у овај мах наумио чинити, учини без сведока", заврши и у тренутку га нестаде. Када се Радивој вратио својој жени, нашао ју је у наслоњачи, као што ју је и оставио. Око ње се окупила деца, а она их редом наизменце љуби и милује. Видећи их тако, текну га нешто у срце. Кроз цео организам осети као неку електричну струју, на мах застаде, па рече испрекидано: „Смиљо, патнице моја! — Влајко ме је о свему обавестио. — Ја сам ти тешко згрешио — али ти се заклињем живим Богом, од сад се на мене никад потужити нећеш ! — Је л' ти по в^љи така задовољштина? Можеш ли ми грешнику — — — Ал не", дода брзо „ја нисам достојан да те молим. Клекните децо, склопите ваше невине ручице, па молите ви матер да ми опрости, што сам је вређао!" Деца збуњено погледаше њега,