Зора

Стр. 408

3 0 Р А

Бр. XII.

„Не могу; ја их више намам" прошапта она па зајеца горко. „Не можеш, је ли?" прихвати он поругљиво „не можеш, јер си га продала да би могла избавити од невоље свогаљубавника, који ти више вреди и од деце твоје!" Она скочи са столице, „Радивоје!" врисну она као помамна. Велике јој очи севају неким надприродним сјајем, а руке јој се према њему пружише, баш као да је рада одбранити се од највеће напасти. „Радивоје, зар мени то?!" оте јој се са усана, па онда и нехотице седе и поново се заплака. У тај мах осети Радивој како га неко дарну по рамену. Он се осврте и угледа Романовића. „Опрости", започе овај збуњено „ја видим да сте ви при некој расправи, ал ја морам с тобом говорити о врло важној ствари која се не може ни за тренутак одложити. Хајдмо у писарницу". Он узе Радивоја под руку, поведе га, а овај готово бесвесно пође за њим. Пошто су ушли у писарницу и сели започе овако: „Били сте обоје узрујани, па ме *нисте опазили ни чули ал тим пре сам чуо ја вас; и добро је што је тако, бар ћу избавити твоју јадну жену од гадних увреда, којима си је почео обасипати. „Давнашњи смо пријатељи, па не морам од тебе ништа тајити" прихвати Радивој „шта више волијем што си нас чуо, и тако би мени тешко пало да с тобом о томе разговор почнем. Мој Влајко, да ти знаш оно, што зиам ја, не би моју жену заклањао од увреда". „Ти си брајко међу нама онај, који мање знаш,— ил бар који си рђаво

обавештен; а да тога није, ти не само да не би своју жену вређао, него да можеш, створио би јој светитељски лук око главе". „Камо среће да је тако. Видиш Влајко, ја сам својим животом у последње доба далеко заблудео; ал ти кажем, љубав те жене коју ја никад нисам престао волети, била би мож'да једино средство да ме врати на старе путе; то сам у тренуцима кад год ме је кајање обрвало увек осећао. А овако — овако ћемо пропасти сви, иа чак и она невина деца!" „Није тако" упаде му у реч Рамановић. „Рекао сам ти да си рђаво обавештен, па ево ћу то и доказати; само ми не мој замерити што ћу морати споменути и неке, по тебе немиле догађаје". „Говори! Реч искрена пријатеља никад не вређа" одврати му Радивој и он започе: „Какви су били дани твоје јадне жене од онога доба када си ти почео живити којекаквим животом па до данас, погодићеш и да ти и не кажем; па и опет је она све стрпљиво сносила. Никад ти није ништа пребацивала, шта више старала се да ти свачим помогне; а патила је тим више, што си ти био слеп према свима њеним жртвама. Ја ти не могу много о томе говорити, али знај, да само њој можеш захвалити што и ти и деца нисте стигли још ближе рубу пропасти. Споменућу ти само један случај: Пре неки цан, уђе она у писарницу да мало поспрема. Опазивши да си чекмеже на писаћем столу случајно оставио отворено, хтеде га угурати; ал на први поглед виде унутра састав неког писма које си ти спремао свом рођаку Станићу".