Зора

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 407

подићи. Тек се мало била прибрала, а Радивој уђе унутра. На први поглед уверила се да је ојио трезан, ал да му је лице ужасно бледо и да му очи погледају неким немирним, готово дивљим погледом. Видећи га така, обузе ју нека слутња да му се морала велика невоља десити. У тај мах заборавила је на све увреде које јој је нанео, на све ијто јој је на жао учинио; само је видела да он пати, жалила га је и стрепила је за њега. Страх јој је уставезао, и само га очи њенебрижно питају шта му је. Ал он их није разумео; он је са њих друго нешто читао. „Хтела си да ми нешто кажеш" започе он пошто је сео према њој „говори дакле, ја ћу те слушати". Њој се на мах учини, као да он слути шта ће од ње чути, те да је мож'да с' тога узнемирен ; па је обузе неко кајање. „Не би ли боље било да то учиним после ручка?" упита сажаљиво. „Не. Реци одма све што си смислила", рече он оштро. Она мало задрхта. Из полу затворених јој очију кануше две крупне сузе, ал уста јој се не раздвајају. „Тешко ти је започети; је ли ?" упита он. Глас му је био мек, али га је пратило неко презриво смејање. Она само климну главом. „Добро; ја ћу ти помоћи", прихвати он. Видиш Смиљка, ја знам да сам ја несрећник, бекрија, коме је тешко пара наћи; предао сам се гадној страсти, која ме је довела дотле, да сам се љуто огрешио о своје дужности према теби, према деци својој па и према себи; признајем да сам ти много скривио и заслужио да ме казниш. — Али зашто тако Смиљка? Зашто тако? Одговарај! Питам те у име оне нејачи којој

смо живот дали" и он је грчевито стиште за руку, а у очима му засја опет онај дивљи поглед. „Одговарај! Та ако си заборавила мене, како си могла заборавити децу своју? Није ли им доста што сам их ја заборавио?!" завапи он очајно и покри лице рукама. Њу обузе неко чудновато осећање; гледа га, ал бесвесно — од страха јој мозак утрнуо. „Полудео је!" то је била прва мисао која јој је кроз главу севнула. „Радивоје, шта ти то говориш? Ја ни речи не разумем." промуца најпосле. „Окај се тога, Смиљко; претварању више нема места; ја и тако све знам". „Шта знаш?" пита га она, дршћућим гласом, а очи њене тако га гледају, као да се у том тренутку из неког чудноватог сна буди. „Рећи ћу ти и то, не би ли се ова мучна расправа између нас, што пре свршила. Обећај ми само, да ћеш ми на свако питање истину одговорити". „Тако ми Вог помогао!" узвикну она. „Реци ми дакле, камо си у последње време ишла свако вече између шест и седам часова?" упита он. „Романовићки" изусти она а глас јој задрхта. „Добро. А сад још нешто: Смиљка, ја сам допао великих новчаних неприлика, а ти би ми лако могла помоћи; требало би само да ми ставиш на расположење своје адиђаре. Хоћеш ли?" Она на мах пребледи, аглавајој клону на груди. „Хоћеш ли?" понови он не скидајући ока с ње, а дах му готово стао од радозналости.