Зора

Стр. 412

з о р л

Вр. XII.

* * * Доктор замишљено брисаше своје наочари. „Јесте ли већ готови с' приповетком ?" запита Олга нестрпељиво. „Још не! Стрпите се само мало — извели сте ме из концепта; где сам оно стао?" „Код искиданих ружа". „Ах, да!" * * * Нови доктор нестрпељиво је гледао на сахат. Беше обучен свечано, чак ни беле рукавице није заборавио. Једва изби У 2 12. Он пође. Ноге му истина мало поклецаше, а срце куцаше не баш правилно, али он ипак пође јуначки напред. Није морао далеко ићи. Одмах код првог суседа. Нестрпељиво чекаше у салону. Једва једном отворише врата и на њима се указа лепа девојка. Црна коса лепо се савила у витице, а несташне коврчице окружаваху бело чело. Хаљина ружичасте боје дивно доликоваше њеном витом телу. „Ах, ти си Душане" рече радосно, а њему се учини, е-га неко подиже са земље и понесе високо високо. Но, брзо паде са висине. „То је лепо, што си ме се сетио. Баш си добро дошао, бар ћеш се упознати с' мојим вереником". „Са вереником?" „Зар не знаш, да сам се верила? Та, да, ти сиимаопосла с'испитима, ниси имао каде, да мислиш на своју малу суседу, ах ево мог вереника!" Млади доктор једва се толико савладао, да се не огреши о учтивост, за тим се препоручи. Уз ону искидану задаћу, уз покидане руже, он прикључи своје помишљене наде.

Мале ручице, његове мале суседе беху довршиле свој посао све су му покидале — лист по лист." * * * „И опет морам узети малу суседу У обрану: Можда је она чекала гласа од свог суседа, месецима, годинама, па јој се чекање досадило, те је учинила нешто, што — но — од куд ви знате, можда је она и своје рођено срце искидала!" „Олга", и доктор јој погледа у сузне очи. „Олга, од младе девојке постала је дивна жена; она је слободна, а ја имам још један лист; хоћеш-ли и њега искидати?" „Ах, докторе, оставимо га нетакнута; јесен је пред врати". „И јесен има своје дражи, и сами рекосте." „Па ако сте задовољни са увелим лишћем — јесен не доноси цвећа." „Ја ћу вас уверити о противном". Иу часу га нестадеу суседном врту. На брзо се врати, носећи пуне руке ружа. „Ето вид'те, да и јесен доноси цвећа, но—хоћеш-ли и овопокидати?" „Ви сте то истина заслужили али, жаомеје овог последњег цвећа." Она се враголасто насмеши, а он у забуни узе брисати своје наочари. „Ах, Олга, Олга, ви имате много да надокнадите". И он је обгрли својим снажним рукама и љубљаше јој црне*очи. „Ах, докторе ! С вама научењацима никад се не може бити на чисто", рече она у забуни и пође према излазу. „У нови живот!" рече он њежно. „Под јесен!" рече она, али при томе се насмеши враголасто. „Под јесен!" рече и он и пође с њоме.