Зора

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 413

СпРАМ МЕСЕЧИНЕ — Даница Бандић —

„Знате-ли госпођице, да је права грехота седети у овом загушном ваздуху, а на пољу је тако лепо". „0 -— молим, н-аше су собе добро проветрене". „О томе нема сумње, али једна мала шетња при оној дивној месечини свакако би била пријатнија, него седење у затвореној соби. Шта велите, госпођице Зорка, како би било, да умакнемо одавде, па да се прошетамо по вашој башти ? Па ви и не знате, да је ваша мала башта сада прави вилистан. И дрва и жбуње и цвеће и трава губе се у некој пријатној полутами, а сребрни зраци месечеви провирују кроз грање. Све је тихо, тајанствено". „Ама господине проФесоре, та ви сте данас врло поетични". „Госпођице, то није одговор на моје питање". „Ах, ту се показује опет „проФесор". Даклем, да одговорим на ваше питање: Молим господине, ја нећу да идем с' вама у шетњу". „Зашто?" „Јербо нисам ни мало сентиментална". „Тако! А кад бих васлепо молио". „Не могу, немам воље". „Госпођице Зорка, узмите се на ум. Још ћу се уобразити, да ви не смете са мном". „Ах — не смем, велите. Е, баш да видимо! Ево мог огртача. Тако! Хајдмо!" * * * „Но видите госпођице, како је лспо! ГледаЈте само, као да је све сребром исткано. Осећатели ову свежину, па ова тишина! Чу-

јете ли попца? И цвеће двојином лепше мирише него дању. Али, ви ћутите! Ваљда се тек нисте расрдили на мене? Госпођице Зорка, но немојте се срдити! Морам признати, да сам био мало непажљив, при избору средства, којим бих вас натерао, да изађете са мному шетњу. Опростите!" „На што тај разговор, ви сте своју цељ постигли, па треба да сте задовољни". „Али ја нисам задовољан. Ја хоћу да и ви осетите ову тајанствену чар, која је овладала целом природом". „Ја нећу ништа да осећам, ја оћу само да вам покажем, да вас се не бојим". „А ја бих баш волео, да ме се мало бојите". „Ту вам љубав нећу учинити. Ја и не знам, шта је то страх — ајао ох — јух — јух — ух". „Госпођице Зорка, за Бога, шта вам је? Но умирите се, ето, ја вас држим чврсто! Шта вам се десило ?" „Ах — жаба! Згазила сам жабу — ух". „Жаба? Од жабестесе уплашили ! Сад разумем! Али камо те благословенежабе! Метућујеу шпиритус и до века ћу је поштовати, јер она је учинила, те сам био за једантренут врло срећан. Ах, ево је". „Јаој, господине проФесоре, оставте је на миру —• ух — така је грозна". „Али, госпођице Зорка! Већ вам рекох, да ми је та мала жовотињица учинила велику услугу". „Ах, како сте немилостиви, таја се тако бојим жаба!"