Зора

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 415

— Јер, нама се дешава — ту ће и без моста прећи гошћа ову мало пркосну намеру досетке, — да заборавимо први сусрет и прве утиске... Полажете ли на прве утиске? (О, да, њу нису никад преварили)... прве утиске са оних, који нам доцније остану симпатични и блиски. Све бисмо хтели да знамо прво виђење п прве утиске, али их се никако не сећамо. Једанпут, кад су тако двоје друговали... — Ви и он ? — Да један од мојих таквих познанаца. Шегову сам дружбу волела. Због њега сам веровала, да се може »другарски« волети један друг, пријатељ из тог несносног света... — Ја волим разговор и друштво образованих и финих људи из тог несносног мушког света. — Е, боже слатки, каквог смисла имају разговори по игранкама, жур-фикс'овима, на тротору, на Калимегдану? — Модерног смисла. — Врло јасно. „Жеманство, збиља.,.," и тако даље!*) Али ви, не верујем да сте имали прплике разговарати с оном врстом људи, који од своје даме очекују насушни хлеб своме духу за данас, или вечерас. Или можда волите, да ви инспирирате њих? Доста жалостивна забава. — Међутим, ваше друговање с њим како је стајало? — Стајало је, стајало је... изнад тачке, на којој кулминира пријатељство између човека и жене. Па ипак сам ја чистодушно веровала, да у том младом, драгом човеку волим само друга. Врло је то наивно, што сам волела', кач у својим писмима, тај друг назива мене пријатељицом. — Пријатељицом, по де.чикатном француском изражавању? *) Војислап, госпођици Н* „У коме (граду) има госнођица (Салпна наших нрави гсрас!) Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас.' 1

— Усудисте се и у такве досетке, зла девојко. Почела сам сазнавати, да пријател^ство чпли у љубави, као роса на сунцу; опазила сам, дакле, прво да је он заволео мене. —■ И да сте ви, дакле, заволели њега; па онда? — Па онца, не верујем впше, та господин и госпођица, или другови из детињства могу друговати, а да бар једно од њих не заволи. — Најмилији су другови из детињста, — зачу се један душпн глас. Гошћа прену и заста, али се опет учини да није ништа опазила, па својом урођеном живахношћу настави сасвим обично: — А ја више волим другарице из детињства, женско пријатељство. Имала сам некада... и пријатељицу, лепу и добру, — два пријатна своЈства уопште, и напосе у те девојке. Шено срце кудељу не преде, разуме се. Она ми је то већ и наговештавала. Глас јој поста тишп, осетљивији. — Та „негдашња" пријатељица ваша? — Јесг. Али није никац отворено причала о каквом свом друговању из детињства. Чула сам само лепих аФОризама о самопрегоревању, о шаци злата, о кајању, — читав низ тајана. Алп како је то умела да каже! Њен је душевни језик обилат песничком сувишношћу, адиђарима од речи. Али је она њиме говорила природно, искрено; она није могла друкчије. И знала је дивних стихова! Ја осећам да их она не изушћа намерно. Она то чини нехотице, да саму себе замени у изразу. У истини, она је пуна израза, полетна, идеална у свему. Имала је увек нешто ново у себп, управо са своје велике осетљивости и досетљивости ... — И у то још и сад верујете? Велите, то вам је бпла негдашња пријатељица? — Иначе, сад, верујем, да под небом доиста нема ништа ново, да се у људи све понавља. Али, волела сам да некако