Зора

Стр. 416

3 О Р А

Вр. ХТТ.

ислптујем н.ен говор, глас и нагласак, лице, врло покретљиво. Тачно, — или можда обманута маштом и симпатијом могла сам прочитати јој на лицу сваку мисао, и ухватити баш оно, цгго би она хтела да сакрије. Боже, како ми је била интересантна. „Како сте?" питам је, кад је не видим добре воље. — „Студена ме киша шиба ..." — Да, „по вас цели дан." —- Да барем знате како ми је тешко било и од самога њена гласа. Како је она то изговарала! Глас пун осећања. — Да, глса осећања и ја волим, веома волим — да волим осећање у свакој сгруници, која у гласу затрепери. •—- И тим Ђуриним стиховима како је лепо насликала једно душевно стање. Дирало ме нешто из њена понашања као нека неповерена несрећа, маштала сам о некој тајни, саосећала сам злодушну судбину те дивне девојке. — Ето шта вама чини живље уображење. Имате ли још који парадокс, и још коју хиљаду знакова симпатије њој ? — Али забога, зар сам што друго показала осим љубави према посматрању и тражењу ? Напослетку ако је и било осећања, било је можда мање према њој него ли према самој љубави, јер се некако воли и само осећање љубави. Или, ако мислите друкчије, можда је то било саосећање уопште. Волим да улазим у осећања људска; а то душу или мучи, или радује. — Тек то нису непосредна чувства нрема њој. Све сами неумесни и детињасти суперлативи за ту вашу пријатељицу... негдашњу. — Негдашњу, негдашњу!

— Али ви не рекосте ништа потпуно ни о једној вашој познаници. Све тако нешто набацате, као прах у очи. Није пријатно кад ко диже велику прашину, и прашину баца у очп.

Обе се смеју. — А мени се чини, — одговори гошћа, — да смо, напротив, говорили о сузама, о студеној киши... затим, о девојци, која пати од питања: кому је полезна? а то су опет сузе, бар само њене сузе; затим, о девојкама, које овај језични крај века назва „(1ак ЈгЈЦе Сгевсћ1е1ћ(;"... Трећи род! Ужасан проналазак! Молим вас: девојка самостална, девојка уседелица, и девојка проблематична, и „Ггаикт МиМег", — све су оне, по томе проналаску, трећп род! Признајем, јако ме интересује како се о том трећем роду мисли и расправља —у књижевности и... Алп поручите кодСтајића .,1)аа <1п1;1еОезсШесћ!:" од Е. Волцогна, да видите које су,' и какве су то представнице трећег рода..., торза друштвеног, по мојим ретроградним појмовима. —- Нашто ви само напомињете о неким женама, а ја не видим потпуно ни нацрта, ни слике. — Да ви не подозревате у томе какве „моје" „студије", којима ћу вас једном задивити ? Умирите се, молим вас, далеко су од мене тако зле намере. — Па ипак, неких имате. — Никаквих. Волим девојке, па волпм о њима много и лепо да говорим. — Ви их лепо и оговараге; гледајте да их и опишете. — Али ја без вас не могу ни једно, ни друго. — Пакосна девојко! — За прво имадосте доказа и вечерас: друго морате само веровати. — Дајте ми доказа и за друго; хајде пишите штогод о женама. Хајде једну приповетку. — Па лепо, али ви знате, да треба зато са вама и да пишем, као што и разговарам. — Па добро, писаћемо.