Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 11

лежниково теме размрскати. Ако је где на креном имену, деца му на крилу седе и чисти им рибу од ,костију. Због њега скоро свако крсно име пада у петак. Због њега се пароброди закашњују, жељезнице сударају и поплаве насипе проваљују. Јадни Игњатије Јевремовић! Ако је где картање, он редовно губи, ако је где туча, он редовно добије. Он је по дана точио из бурета ракију у тиквицу и никад је није напунио. Кад се буре исгтразнило, а чизме оквасиле, приметио је где у тикви нема дна. Узимао је ритове под закуп да рибу лови, па је после сено косио, а узимао је ливаде под закуп да сено коси, па је после по њима кесеге вијао. Енглези су сазнали за његову невољу. Одмах отпочну преговоре: да откупе Сахару, па да продају песак за дивите. Рачунали су да ће због Игњата Јевремовића Сахара зацело морем постати. Цело се човечанство било обрадовало. Државни прорачуни за морнарицу удвостручили се, а Афричке камиле исплазиле језике и сањиво преврћу очима, пуне заноса на помисао силне воде у пустињи. И сам Игњатије Јевремовић поче да чкиљи очима и да таре дланове. Ал несрећа оста неконзеквентно конзеквентна! Сахара и на даље остаде пустиња, а место песка појави се — Ббзсћрарјег! Јадни Игњатије Јевремовићу! Да кускуни с неба падају, сви би се теби о врат обесили ; да на леђа паднеш, ти би нос разбио, а да капе правиш, деца би се без главе рађала! * * ■* Било је јесење доба. Магловити и кишљиви дани сузе и квасе од јутра до мрака. Путеви се искварили а точак до осовина запада у блато. Игњат Јевремовић пуши вирђину, гледа кроз опћински прозор и лупка

прстима по њему и пун саосећаја уздише, гледајући како се мучи јадно кљусе у таљигама, вукући опруженом главом : дебелу пуницу сиротом учитељу у госте. — Сахрани Боже, — каже, уздахну, отресе малим прстом пепео са вирђине и опече се. Није ни осетио. Навикао је да се опече, убоде, ногу угане... Ништа га не боле. Он је у учитељевој пуници гледао један трошан плаФон, како му пуцају гредице и, први пут у животу, где се не руши на његову толико чворновиту главу. И неки пријатни осећаји прострујаше му целим телом. Неко незграпно куцну прстом у врата. — Слободно, — одговори бележник и радознало опружи главу према вратима. Сав испрскан, са каљавим сарама и прокислим оделом стајао је поштаров слуга држећи глупо брзојав у руци. — Хм, — учини Игњат Јевремовић зазирући од несреће што се стисла у оно парче хартије. Зажмури и отвори. „ Анђа срешно родила. Деше слабо. Одмах долази. Очекује ше кум." Он пребледи и уздахну. За тридесет и један новчић већа се пакост није дала купити. Да крсти дете! По овом чуду, по овој пропасти, читав дан да путује, да се ломи, да се гури — и ради чега? Ради чега да се гури и да се ломи ? Да крсти дете! И шта је он Богу згрешио, да читав век проводи крстећи туђу дец}^. Зар други свет не уме крстити децу ? Зар други свет не уме исто 2*