Зора

3 0 Р А

Стр. 13

сена, док је он остатак коре од хлеба немарно замакао у маст печених јаја. — Ех, тако, — каже погладив се по трбуху и пипајући се по џеповима, као да није што случајно заборавио, — сутра, дакле, на вече... Још боље натуче шубару на уши, прекрсти се, па скупивши се сав у топлу бунду, ували се у седиште. Камџија швићну, точкови се покренуше, а блато поче да' прска... И путују... Тек кад год врана, искисла репа, гракне са голе гране, прсне блато у лице ил чује се по која наивна псовка Мије кочијаша: — Ђе три ти оцила! — Лиска-а! Опет ућуте. Размишљају. Мији се лула угасила. Игњатије Јевремовић миче прстима у чизмама, затворио трепавице, па размишља... Свашта размишља... И гледа... Гледа: поп Атанасије са епитрахиљем, седом брадом и кривим потпетицама на чизмама... Брада му дрхће, усне нејасно нешто шапућу, а очи механично лете по оном огромном Требнику, искапаном воском од свећа... Па онда: име?.., Поп Атанасије се нагао, издигао оне дебеле обрве, па шапуће: име?... Где да му нађе име?... Зашто име?... Зашто се деци дају имена?... На пример... На пример... Ето њему на пример не може да падне ни једно име на памет... Јован на пример... Зашто баш Јован?... А као зашто баш не Јован ?.. Јован је лепо име... И Змај Јован Јовановић зове се Јован... И прота се зове Јован... А није! Није Јован већ Лука... И ИгњатиЈу Јевремовићу учини се нешто много природније, да се нротојереј Лука Марковић зове: протојереј Јован Марковић... Не зна зашто, ал тако му се чинило... Такове и сличне мисли врзле се без икакве системе под

астраханском шубаром Игњатија Јевремовића, док се не увалише у блатњаво сеоце. Мали Митинци. — 0 — ха! — викну Мија, притегав кајасе, пред сеоском крчмом. Одмориће се. Игњатије Јевремовић се као миш извуче из бунде, па лупајући чизму о чизму, уђе у крчму. Крчма као свака сеоска крчма. На столу две три окореле и накисле земичке. На зиду облигатно Стрељање Максимилијана. Дугачка брада, увезане очи, војници као од медених колача и, -— пуцањ. До ње: неке лисице, вуци, медведи, јазавци, зечеви и позната шумска дивљач са наочарима на њушци и књигом у шапама: сахрањују свог шумара. — 'Бројтро! — јављају се гости. — 'Бројтро, — одговара дежмекасти крчмар у чарапама и дугачком лулом у зубима Отпочне обичан разговор: гадно време, блато, страданије... — Меци ракију, — шмркну Мија гледајући кроз искрпљени прозор на своје коњичке. — Мени што... онако... што да се прегризе... Крчмар повуче на лулу, загледа се у своје папуче и издигнутим обрвама поче да размишља. Погледа у стари сахат на зиду. (Као да на сахату стоји јеловник!) — Г1а... овај... јаја... — Јаја?... Хм, — каже и почеша се за увом — испеци четир, пет... шест јаја! И Р1гњатије Јевремовић начини страшно кисело лице и раскопча дугме на капуту. Још јаче омрзну јаја. Гледао је у лисице и зечеве, у наочаре, у Максимилијана, у крчмареве папуче, у .Мију и најпосле, изменивши неколико речи: о рђавом време-