Зора

Стр. 14

3 0 Р А

Бр. I.

ну, добром пиву у Руми, о лепој калдрми... А ето иема је, — неко викну с пол>а. И крчмар остави лулу. — Изволте, — каже метнув тањир са јајима пред Игњата Јевремовића. Игњатије Јевремовић се намргоди и с тешком муком гутао јаја. И док се тако водио разговор о јајима, о гладу на путовању, о филоксери, о златним временима и слабим радњама, Игњатије Јевремовић прогута и последњи залогај... — Слабо, слабо, — каже бришући брке и палећи нову вирђину. Испи вино. Маши се џепа, окрену се Мији, намигну оком, плати, и •— Е збогом! — У здрављу! — До повратка! — До виђења! Опет се шћућурише у кола, опет поче блато да прска, опет која врана искисла репа да гракне... Игњатије Јевремовић пућка димове и поче поново да миче прстима у чизмама... Чисто се стиди... Потоп ето, а он да крсти, човек... Зашто да крсти... Па онда: име?.,. Име?... Кад је име, нека је име... Име Јовањ. Баш ће то име... И прошли пут је дао име Јован... И пред прошли... Још највише је давао име Јован... Хм, помисли и насмеши се, —- још најбоље да што год крсти, сваком: Јован... Нека се сви зову: Јован... И то му сенешто ванредно учини даровитим... ГТросто кога год крсти — Јован... Најпосле му се учини да је цео свет довео у непрплику... Јован, Јован, Јован... Сви, сви Јован. Баш, ето, баш ће Јован... — Како се зовеш ? — Јован. — А ти ? — Јован. — А ти ? — Јован.

— А како је теби име? — Јован. Цео свет Јован. Та му се мисао врло свидила. Као онако... нека... освета. — Мијо, — каже, — како Је теби име? — Мија, — одговори он, окрену се и погледа, сумњиво погледа у Игњатију Јевремовића. —- Хм, — каже, — ја мислио Јован... — Није, — каже Мија и отпљуцну, — увек Мија. И миц по миц, дођоше у друго једно блатњаво сеоце. Сашколског звоника откуцаваше звонце. Пред школом учитељ у личкој капи... Одмор... — Десет, — рећи ће Игњатије Јевремовић. Мија издиже шубару на чело и погледа у небо. Заборавио да нема сунца. — Облачно је, — каже. Учитељ скиде капицу, они климнуше главом. — Ја гладан, — каже Мија, и осврну се. — Па стаћемо. А није да је гладан Мија. Жедан је Мија... Сваки је Мија у селу мокар брат... А Игњатије Јевремовић, и он је... онако... А попа јеуовом селу... Красан попа... — Стаћеш код попа! И Мији се одмах створи пред очима сеоски парохијални дом... Зелене шалукатре... Багрен пред кућом... Бунар на точак... Швићну Лиску по куку. Блато јаче прсну. — О ха! На маленом парохијалном прозору замаче завеса у крај и једна огромна брада провири... Тојебрада јереја Аркадија Илића... — Изволте, виче брада кроз прозор и нестане је.