Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 15

Игњатије Јевремовић напе се, отисну се, и извали се некако из угњеченог седишта. — Изволте, — понавља поп Аркадије са ходника и смешка се. — Помаже Бог, — говори Игњатије Јевремовић и два искрена, два старинска пољупца, изгубише се негде у бради и брковима попа Аркадија Илњћа и Игњатија Јевремовића. Мија је испрезао. Он се не љуби са црквењаком. Они се разговарају о киши, о зоби, о поткивању. — Хо добар човече, — говори поп Аркадије Илић нуткајући Игњатија Јевремовића у собу. — Хе, шта ћеш, — изговара се Игњатије Јевремовић, и ако се није ни зашто имао да изговара. — Шта ћеш, — каже и као изговара се и поп Аркадије Илић. После се изгубише са врата. Киша је ромињала. Нека сумаглица. Са скоро голог грања откида се још последњи листак: жут и мртав. Време измиче. Са шиљастог торња сеоске црквице ситно откуцну прво четир четврти, па онда промукло кроз влажан зрак: три сахата. На вратима се указа шубара Мије кочијаша. У том се тренутку Игњатије Јевремовић баш гушио са петим обареним јајетом. Сузе су му провиривале из очају, алонјеенергично гушио се и гутао. — Једи човече! — Хвала, — каже, — време је. И скрунише још чашу две. Игњатије Јевремовић мрко погледа још на она два заостала јајета, уздахну, пољуби се са Аркадијем Илићем, као што се у првој половини деветнаестог века и љубили људи као што су Игњатије Јевремовић и Аркадије Илић. — Збогом и у здрављу!

— Сретно, — отпоздравља брада и маше му руком. — Помоз Боже, — прошапта Мија, — прекрсти се механички, швићну и блато и опет поче прскати, киша сузити... Коњи су боље грабили. Зоб блато гази. Мија је ћутао и мислио... То јесг није ништа мислио. Игњатије Јевремовић је мислио. Мислио је о свом кумству, мислио о овом јесењем свом блатњавом кумству и мислио о јајима, што га ето почеше да гуше, да му пркосе, да га гоне... А он је у опће тако мало марио за јаЈа?... Ето он до сад није никад ни мислио на јаја... Јеремија Чивалдус сваког Ускрса поједе по саћуру јаја, па једва зна да су можца округла и да имају жуманце... А он никад није појео... То јест он је по који пут и појео тако по које као кајгану, као на пример обарено... И уз биФтек би појео... И Игњатију Јевремовићу би читаво лакше у стомаку, кад помисли на јаје уз биФтек ! То већ има смисла. Ал овако... Шеснајест јаја од јутра до после ручка... Коса му издиже шубару на глави... • Тежак уздах откину му се из душе... Учини му се да су и јаја њему у инат створена... Тако измислио неко да их он мора гутати, патити се... А и нашто би иначе била?... Да се пилићи легу?... Хм, добро: легу се пилићи... Онда... Пред њим се створи салата гарнирана са неколико кришки јаја... Добро, рецимо: гарнира се салата са јајима... И крај... То је све... свршили смо... Још је размишљао, жмурио, сећао се... Демонстрације... Јест и демонстрације с јајима... Пфуј!... То му се није свидило... На што су управо демонстрације ?... Па одмах у мислима почеше да се сипају, поче нека киша од јаја да пљушти по њему...