Зора

Стр. 16

3 0 Р А

Бр. I.

Хм, осмехну се јетко.... А да ја зажмурим, да се острвим натајаја, па гутај, гутај, још гутај, све, све гутај... Аха, мајчин сине, све, све ја... Смажем сва јаја на свету... Дед сад пилићи, дед сад гарнирана салата и не знам демонстрација... Нећеш више . . . И Игњатије Јевремоћић необичном злобом замисли у себи, замисли слику: свет без јаја! И у тако бездушним, осветљивим и грознии мислима Игњатије Јевремовић, климајући олако главом час напред и час у страну, — заспа. * Кроз малене сеоске прозоре прочкиљила слабуњава светлост жижака. Киша као да се за часак одмарала. Мрак се тромо налегао на прокисле кровове... Само се шиљасти јаблан крај крчме као огроман усклик силуетски одбијао од нејасних контура ове мутне слике. Мирно је, само по који пас што зарежи под сламом ил се залупе где год авлијска врата. Стадоше. Игњатије Јевремовић трже се, протрља очи, накашља се. — Да станемо ? И Мијина шубара са лулом негде око средине лица, окрену се према стражњем седишту. — Стани! — Само да се издувају... — Ма добро ! — 0 ха! Из крчме се чује неки потмули и кишљив разговор. Слаб ветар кад год заљуља крчмарски венац под стрехом. Крчмарица са нагарављеним обрвама држи свећу на вратима, а Игњатије Јевремовић изчаурава се из бунде и сена. — Добар вече!

— Добро вече, — одговара крчмарица некако крупније цвркућући гласом, — изволте молим! Неки особит задах засопи. Сеоски пољари, са блатњавим кабаницама и накривљеним шубарама, нагли се преко стола, жмаре крџан и глимнуше и они: — Добар вече. — Изволте молим, — смешка се крчмарица и показује руком у врата. То је за интелигенцију. Шампрсепаре. — Хо, хо! — Живио ! — Каква срећа! И три веселе прилике закликташе. •— Сервус Игњо! — Здраво човече! — Од куда патниче! — Ето, — снебива се Игњатије Јевремовић, — с неба, с кишом! — Изволи ! — Седи. — Чашу! — виче писар и сав сретан. И сеоска се интелигенција раскрави. Мило им ето. Навалише с вином. — Хвала људи... — А јок, — упада сеоски егзекутор чупавих бркова, — мора се... — Већ седма чаша. — Свеједно, — теши га наквашени колега са избријаним подвољком, — пиј само. У том крчмарица поче да скакуће око стола. — Јух, — цикну враголасто кад је уштину — биће писар — за пуначка плећа. И у шали, у кикотању, сто се постави. -— Мораш и ти мало. — Хоћу, хоћу, —- каже Игњатије Јевремовић, које што огладнео, а које опет да забашури бар она силна јаја у стомаку, — е баш хоћу.