Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 17

Чисто му дође мило. Зацело ће онако што. И нехотице помисли на смрзнуту сланину. Игњатије Јевремовић је био љубитељ смрзнуте сланине! — Ево је! — виче писар спазивши крчмарипу на вратима. ■— Овамо, — виче егзекутор пун ентузиазма. — Изволте, — загука крчмарица, оћута бележниково штипање, и на столу се диже дим... Кајгана! Да је земља пукла, да су се дуварови склопили, да га је однекуд капља згодила — Игњатију Јевремовићу било би мило, смешкао би се, скакао би у гредице од радости, ал —- кајгана, Господе Боже и преблага Богородице Дјево, — кајган-а-а! Нека невидљива песница груну га у теме. Клинци се неки укрстише у стомаку. Потамни му нешго пред очима и светлаци почеше да искачу из замућених му зеница. — Ха Србаковићу, — грокти егзекутор и насу вршком кајгане пред Игњатију Јевремовића. — Хв-в-в-ала! — муца он и поче да се лагано отима из несвестице. Погледа преда се. Пласт! Пласт кајгане пушио се из његова тањира. — Једи човече! — Гутај море, знаш ли за сласт. А Игњатије Јевремовић претрну, зажмури и захвати.. — Охохохо! — густира писар халашвиво грцајући. — Ех, баш ти је ово јело, а Игњо ? — Јест, —• одговара Игњат Јевремовић одишући болно од сваког залогаја. — Дед човече! Срз^чише чаше. Залише прву емисију. Да је Игњатије Јевремовић топовска ђулад гутао, да с-у му чизме у грло гурали, он би гутао, он би се по трбух}^ гладио, ал — кајгана, страшна кајгана... Грло му се стезало, очи је бечио, а утроба му се грчевито стискала... — Једи муку ти, кљукаћу те, прети неко. Он захваћа гура и отискује. — На, — каже бележник енергично, па захватив варјачом из чиније, кљукну је згроженом Игњатију Јевремовићу у зубе. У том моменту на таваници указа се Игњатију Јевремовићу покојна мати, суха, коотур, руке раширила и зове га к себи. Стисну песнице, ноге опружи, зину — и оде. — Пиј! — Дед! — Збогом, — отпљусну Игњатије Јевремовић, скруну чашу, па натуче шубару. — Збогом, — чуло се за залупљеним вратима уз грозан уздах. -* Било је дубоко у ноћ. Кипта је падала, — не није падала, цурила је из оне помрчине. Блато је пуцало под копитама. Точкови су се тромо окретали. Мија је гунђао. Псовао и кумство, и блато, и кирију и конзисторију. Он је мислио јадник да је кумство конзисторија измислила. Почеше и пси да лају. Из далека види се негде свећа. — Ђе, петицу ти твоју! Толико ће на кирији заслужити. Игњатије Јевремовић наливенјајима и ирним мислима, мргодио се врпољио, уздисао и заклињао се: никад више кумовати. з