Зора

Стр. 28

3 0 Р А

Бр. I.

интелигентног и начитаног: Ко је Шелиј, он би вам одговорио — ако би уопће могао да одговори — без сумње овако: „То мора да је неки биједни пјесник са одвратним назорима, и више него сумњивим карактером."" Један велики енглески лист вели о њему да је његов живот једна збрка најниже гордости, хладног егоизма и нечовјечности, а његова појезија, недаје без појезије, него без памети — то је, рекоше, „само смјеса глупости, сиромаштва и претјераности, једно блебетање човјека у делиријуму." Приватан његов живот није мањезлостављан него Вајронов. Све што му бјеше најсветије, најмилије, то бјеше предмет за утакмицу ко ће више да га окаља. Немајући заједнице у срцу и духу са масом, она немађаше за њ љубави ни обзира. Више него Гете, Мицкијевић и Леопарди, више далеко него и сам Бајрон, налажаше Шелиј отпора, мржње, презирања у својих савременика. Сви они бјеху познати и признати као пјесници и ако мржени и прогањани као људи; Шелиј бјеше мржен и прогањан и као пјесник и човјек. Вајронова су дјела грабљена за један дан по неколико стотина хиљада књига, док за Шелија, највећег лиричара, не хтје нико ни да чује. Бајрон је презиран као човјек, али му није нијекано оно што му је веће од личности, а и кад је то чињено, он је одговарао сијевањем и громом; Шелиј је то одговарао у приватним писмима и с грозничавом болећивошћу. ,Не пишем ништа и по свој прилици нећу никад више ни писати" — писаше једном пријатељу. Ја као да га гледах са његовим другом Бајроном у чамцу на Леману. Бајрон му је највећи пријатељ, најбоље га разумије и цијени. Он је према Вајрону испуњен исто тако љубављу, учествује и у његовом болу и његовим скандалима и занесен је за његовом појезијом. Док у Енглеској грми штампа у грдњи и презрењу за два своја највећа сина овог вијека, они јуре по женевском језеру, далеко од немиле земље „за коју их не везаше ништа внше него што их је родила." Чини ми се као да је Шелиј недавно дошао на ово језеро на којем најлакше изумиру боли и у чијој небеској боји заборављамо на ниске људе и земљу. Дошао је да се нађе с „Ђорђем". Побјегао је из Енглеске. Хоће да заборави гробове својих племићских родитеља, који му осим грба и мало имања оставише своје страсти, крв познату са

неумјерености, немира и ексцентричности. Његови га пријатељи помињу онамо као једну чудну природу која не умије да трпи никаквих окова; његови другови школски и из дјетињства, намте у њему још оног Шелија иза школске скамије који се свађао са професорима за све што му се чинило да је учињево неправо којем другу, оног Шелија „који говораше ружно о свом оцу и краљу", о оном „бијесном Шелију", или најобичније: „Шелију атеисти." Побјегао је из Енглеске, гдје је још ђаком универзитета почињао да даје отпора против тираније и заблуда његове отаџбине и његова вијека, бивао протјериван и оптуживан. Борио се за потлачене, истакао се као агитатор и говорник за еманципацију католика у Ирској, управивши на народ ирски посланицу у којој грмљаше против насиља. То чињаше и као говорник, за које тврде да бјеше не мање велик него и као пјесник (слично Бајрону). Шелиј само бјеше у том егзалтиран до дјетињарија. Немајући начина да протура своје мисли, он их је писао на папириће и без обзира на опасности, он их је бацао са свогпрозора пред пролазнике или, шетајући саженом, турао такве папириће у кукуљице кишних огртача госпођама које пролазе. Због његових списа о атеизму, његовага је отаџбина назвала „атеиста Шелиј", које му име остаде до потоњег часа. За душу као његова, која не хгје да трпи никоји оков, а, њему атеизам не бјеше друго него један символ слободе. Он је због њега био грђен, прогањан, најпошље бијен. Он је међутим за њ војевао и лудовао за њим. „Ја сам филантроп, атеисга и демократа", урезао бјеше грчки у једно стабло куд пролажаше највећма свијет, потписавши се: Регсу В. 8ће11еу. На питање једног забринутог пријатеља: „затто се са.п назпгза атеистом" , он је грмнуо: „Ја сам ту ријеч употребљавао свагда као онај витез старих времена, који је метао на руку гвоздену рукавицу да пркоси неправди." — Свој иметак и своје приходе дије пго је другим. Највише је просуо новца плаћајући непрестано дугове других сиромашних писаца. Ко га је познавао говорио је да не бјеше племенитијег срца од његовог. Један критичар нашег времена вели: „Он је егзалтиран као пјесник, великодушан као јунак, благ као жена а као дјевојка готов да порумени." Један Енглез рече: „Он долази и одлази као дух; нико не зна кад и куда."