Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 29

Љубио је жене и природу. Ни један пјесник ни прије ни послије није опјевао природу као он. Животиње и биљке звао је својом браћом; себе је сравњивао с камелеоном који живи од свјетлости и ваздуха, као пјесник од славе и љубави, и који двадесет пута мијења своју боју послије сваког сунчевог зрака, проводећи живот затворен у пећини под морем, као пјесник у амбизу љубави. Шелиј љуби природу као и сваки истински пјесник. Он се с њом подмлађује, с њом вене, с њом повија нред олујом и мразом. Она у његовим пјесмама говори гласовима украденим потоку, лисју, дану, ноћи. У њега се не причиња тај глас олз г је и бродолома као у Љермонтова или Бајрона он је њежан, мекан, — пун шуштања и ромора. — Љуби женске и њима је дао много од свог генија и својег здравља. На овом језеру њега опоравља сад ваздух, сунце и вода. Он је побјегао овамо да заборави све у Албијону — небо, море, пријатеље, непријатеље и Ханријету и Марију. Ханријета? То је она мала кћерка једног гостионичара која се срећаше са Шелијем у својој шеснаестој години пролазећи у школу и враћајући се кући. Она му се тужила на школу, куд је отац немилостиво гонио!! Плакала је Шелију којег је вољела до лудила. Овај имађаше пуно утјехе за дјевојче коЈе му биваше све милије. Једном је наговори да завитла књиге и да бјежи с њим. И они побјегоше. Вјенчали су се у Шкотској. Тај догађај као да штампа једва очекиваше. Племство обори сву ватру на племића Шелија, који бјега с гостионарском кћери и његове пјесме посташе поново предмет масакрирања. — Но 1814 године Шелиј остави Ханријету. Његово срце закуца бурније и манитије за Мари Годвин, дјевојком из куће добро познате у свој Енглеској. Она је љубила Шелија, лијепог, блиједог, плавооког Шелија, којег не могаше да слика један знаменит портретиста „зато јер је одвећ лијеп." И побјеже с њим. Прешли су у Француску и путовали — већином пјешке, док су Енглеске новине цијепали сваку длаку његове косе на стотине комадића. Затим су се растали за навијек. Нови дани и нове буре. Немирном животу његовом могло је бити друштво само Бајрон. Језеро женевско бјеше поље њихових љубавних битака а његове обале земља њихових снова и пјесме... Шелиј је волио чамац. По цио дан могао је најезеру или

на мору да лежећи проведе у чамцу док је сунце пржило и гаравило његово сњежно чело и болешљиво тијело. Лежећи у чамцу он је писао најљепше своје стихове. Чамац, једрила, весла, бјеху његово друштво без престанка. Та је страст ишла до дјетињарија: једном немајући у врту хартије, он је савио педесетарку као чамчић и гурао га водом по поточићу. Поред свега тог не умјеђаше никад да плива. Давио се више пута, а Бајрон га је редовно спасавао. Такав је случај био јецном и на овом језеру — вода га бјеше захватила и он јој се предао и очекиваше да пошљедњи пут грцне и утоне мирно не борећи се, док на себи осјети снажну руку Бајронову, оног славног пливача који се гордио што је као Леандер препливао Хелеспонт. „Мој би осјећај био мање жалостан да сам — говораше он — био тада сам; али ја сам знао да ће мој пратилац покушати да ме спасе и морила ме помисао да ће његов живот доћи у опасност спасавајући мене..." То друговање с Бајроном продужило се даље у Италији, док заједнички непријатељи у Енглеској бацаху у њихово пријатељство неке подвале које бјеху превазишле сваку инФамију према њима. Њихов живот у Италији бјеше од самих авантура. Шелиј га црта у мљетачкој пјесми Јулијан и Мадало. Тамошњи живот освјежио би Шелија да не бјеше његове болести која га од дјетињства не напушташе, морајући непрестано живјети по дијети. Свјеж ваздух, море, јужно сунце и Талијанке, све је то палило крв и машту ових највећих пјесника овог вијека. Нарочито његов чамац, весла, море и веслање од Арна до Сершија или пјешачење од Равене до Пизе, или пловидба једрењачом по тосканском мору. Али једног дана, путем из Ливорна у Лерићи диже се бура и он се изврне у море. На пошљедњем тренутку он не виђе ону драгу и снажну руку над собом. Бајрон га не могаше спасти и он утону. Бјеше му једва 29 година. — Кад су га изнијели на обалу, његово мртво тијело морало се спалити по захтјеву власти, јер у то доба владаше куга. Бајрон је желио да тај жалосни тренутак његовог друга буде што свечанији. 0 његовом спаљењу писаху: био је дан лијеп, ведар, сунчан. Море мирно, а Апенини стајаху у позадини љубичасти и свијетли... Пламенови велики и златни буктали су око њега на ломачи на којој бјеше вина, уља и соли, као у