Зора

Стр. 32

3 О Р А

Бр. I.

жица — проза! Ал календар, календар је сасвим нешто друго. Нека појезија, нека топла лектира! Па тек корице оне! Треба да се зна на примјер, кад ће се крмача опрасити. А ти календар, па мало на прсте, мало на пасуље и лијепо дознаш: ове и ове недЈеље опрасиће се крмача. Ако је, да се покојном лали, Бог да му душу прости, волио је врућих чварака, —- ако је њему да се даје парастос, опет дај календар. Онда и онда преселио сеувјечност, еле, овда и овда парастос. Мајстор Јеврем сашио коме пршњак, па да га причека док кукуруз не обере. А он са особитом неком званичношћу откачи календар, што виси о оној петљи ниже светог Јована, попљује оловку па запише. Дебелим словима запише: „Јшиннг Игнкич-ц Л1АЛИ кожбхЋ, (ир^чк пршнмкг, патћ (ргкрникг." То му је и сол и хабвн. Ил тамо дубоко у јесен заиђе у село по који Тиролац са еспапом. Па од куће до куће. Свега се напазари: и тириплика, и напрстак, и сапуна и — календар. Сви гледе у Тиролца, а он га лагано извлачи из оног чекмеџета. Вата се избечио па чита, чита... Разгледа корице... Опет преврће... Свиђа му се.. Онако на оку нека књига! — Да узмемо, — вели он. — Узми, узми, — виче пиљеж, — има.и билета у њему. — А то добар календар, — потврђује Тиролац. После се зове и нана. Нека и она каже своје мишљење. Календар је ствар потребита, а ето дала се прилика узети. Нана опет мисли, на што им је, кад у лале имаједан, па се могу и они послужити.

А бати запао за око, па као да се избезумио: да купи, да купи. — Пошто ти је? — омаче му се са језика, а готов у напријед рећи како је скуп, како он то тек онако само пита. — Трисад грајцар, — одговара Тиролац. — Хи човјече, за то мало књиге! И сад настаје погодба. Онај узео па хвали ли хвали, запјенио, па све чита најљепша мјеста: како ће бити снијега, кад је пун мјесец, кад уштап, и све тако. А бата опет куди... Како је танак... Како му баш није од потребе, како ће он кад оде у град.. И овамо и онамо и најпошље длан о длан, за два десетака у готовом новцу, комад сланине, мало ужине и који гутљај ракије. Бадава, што бата умије да се ценка, то не роди! И онда — наравно дјеца само гледе, — бата узео лијепо чувалдус, па боди овамо, боди онамо, и тек наједаред начинио петљу, па га објесио ниже иконе. Ту му је право мјесто. Скинуо је и ту бригу с врата. Зна кад је Божић, зна кад су Врачеви, зна какво је сутра вријеме, зна једном ријечи да има календар у кући. * * * На столу је разбацан читав пласт календара за 1900 годину. Браћа Савићи из Биограда начели су ово стољеће са Новим Веком, великим илустрованим календаром. Штампарија Павловића и Стојановића такође у Биограду јавили се Српском Звездом, која је на календарском небеском своду почела ове године први пут да свијетли. Српска ДубровачкаШтампарија А. Пасарића уз малу цијену од 40 новчића, а опсежним материјалом из-