Зора

Сгр. 2

3 0 Р А

Бр. I.

кар који би хтио да представи Апотеозу Змајеву, требао би само да вјерно пренесе на платно онај свечани видовдански збор. Тако се читав српски народ одужи своме чика" Јови заједнички, а Матица Српска хтједе да то учини још и засебно, испред себе и, у неколико, испред завичаја пјесниковог. За то је била одабрала његов дан рођења. Похвална замисао, али ће1аз !... Оно у Загребу бјеше свијетло, велико, искрено и одушевљено, а ово: тамно, штуро п неискрено, само публика, она иста која и на Видовдан клицаше Змају, бјеше задржала исто одушевљење. Она се и сада више одужи Змају, него сазивачи Свечане Сједнице. Тужан је то моменат био, кадје Г. Костић узео ријеч испред Књижевног Одјељења и отпочео у славу Змајеву свој свечаии говор ■— предавање о техничкој страни Змајевих издања. Тужан, врло тужан, јер се публика двоструко разочарала: о свом дотадањем љубимцу, генијалном писцу Максима Црнојевика и о Књижевном Одјељењу, које јој је тако пријатно изненађење приправило. За један трен спала је образина и онај, који дотле бјеше „генијални Лакан", постаде обични таша^ие, који није у стању да стресе са себе прашину у најсвечанијем часу, гдје је у питању част и репутација, и његова и другова му. Да је којом приликом г. Костић говорио о ком другом великом књижевнику, на примјер о Шекспиру, онаким тоном, лаковјерна публика опростила би свом размаженом љубимцу и записала ту „импровизацију" у рабош његове генијалности. Алије говорио о Змају и дирнуо је^Рсрце. У срце српског народа. Змај није од оних пјесника, чија се имена само често спомињу а

дјела, и ако призната, не читају, какових има и код нас и код других народа; он је пјесник читавог свога народа. Данашње покољење с њиме живи од кад је почело сријецати његове прве строФе. С тога га је немилосно дирнуло оно неколико равнодушних ријечи од мало млађег друга слављениковог, према киме су се, такође, гајиле симпатије, само друге врсте. Зато је и жигосан поступак г. Костића, а тиме није ни Матица поштеђена. То је и право. А Змај ? У чедној својој скромности поручује Матици, да јој се за ту почаст не би могао одужити, кад би још педесет година пјевао. Дао Бог и ми дочекали дан, кад буде требало да јој се одужи, тада би Матица свој гријех окајала а увреда, нанесена Сиједом Барду, била би јој опроштена. * * * Али сада треба тражити лијека. Овако даље не може трајати. Што је труло нека отпада и замјењује се новим, свјежим снагама. Овом намје приликом Матица доказала на најеклатантнији начин шта вриједи и шта може. Крајње је вријеме да се то једино интелектуално друштво наше браће у Војводини једном регенерише, тим прије што ван Матице има много неупотребљених, младих сила, одушевљених за рад, којим би се могле с мјеста и без икакве опасности замијенити све застарјеле снагс Матичине. Увјерени смо да се тада не би држали само редовни скупови за издавање новаца на камате и друге ситнице, него би се спровеле најпотребније реФорме, да се и Српска Матица стави на оно исто становиште, на којем је — признајмо — хрватска. Мислимо да није довољно своме народу давати књиге 0 муњи » грол^у, а допустити