Зора

1*

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 3

да нас други, па то била и наша најближа браћа, онако бесавјесно пљачкају. Боље би било кад би српски крајеви, на примјер баш наша ужа домовина, били поплављени збиркама Сриских Народних Пјесама х ) — него гомилама књига 0 Франклину и т. д. Или се, можда, свијест народна шири и српска књига протурује на овај начин? То нити ми, нити ико вјерује, јер се то не постизава запостављањем баш најпотребнијих послова у том погледу, и предузимањем разних научних испитивања, врло озбиљних и важних до душе, али која би требала Матица да сматра као своју најзадњу дужност, јер њој није у задаћи да буде неки научни центар, за то нам је доста Биоград. Академија може подмирити све наше потребе у томе. Да није оно неколико популарних књижица, које нити се добро сређују нити систематски растурају, ми то друштво не бисмо ни могли назвати Матицом Српском. Ми смо и прије, кад оно Нгуа!:бка МаИса издаде српске пјесме, говорили против управе Матичине, па то и сада чинимо, јер само њу имамо да за све кривимо. Нијесу то никакви изговори не имати Фонда сад за ово, сад за оно. 2 ) Управа треба да тумачи свој позив на други и бољи начин, а не да се у сваком погледу ограничава на најужу околину Матичину. Хтјели смо рећи: Матица

не треба да буде — како је неко згодно казао — друштво за узајамно помагање и штедњу, јер је то проФанисање оне свете дужности, коју Матица има. Једини и најрадикалнији лијек био би свему томе, кад би садањи чланови Управе — с малим изузетком — или прихватили сасвим други иравац или одсшупили; ово пошљедње још би било најбоље, јер се до сада на много начина покушавало да се Матица извуче из ове убитачне стагнације; предлагане су све могЈ^ће дјеломичне реФорме, али све без користи. Матица се мора реорганизовати и то тако, да до сада неупотребљаване снаге, којим, понављамо, Војводина обилује, поред свих негативних тврдња од стране Матичиних кругова, заузму мјеста у Управном Одбору. Тада бисмо били тврдо увјерени, да би опет, послије толико година, Матица пошла узбрдицом, јер се не би више сматрала као „дом за књижевне инвалиде." А дотле је само жељети да Др. Лаза буде пророк, те да ова низбрдица „буде и последња." Ко зна, може баш лако бити, да он свему, и то баш својим сЂвчаним говором, буде з^зрок. Онда бисмо му погрјешку опростили — ни Змај се не би сигурно срдио — и благодарили Провиђењу на том срећном случају.*) Уредник

*) При завршетку нашега чланка, примили смо 50 број Бранко-ва Кола са изјавом Дра Лазе Костића, гдје моли српски свијет, да се претрпи својом оцјеном на љегов свечани говор, док аутентичан не изађе у Летопису Матице Српске и пребацује нетачним извјештајима српских листова. На ову изјаву одговорио је извјештач Бр. К. Јован Вучковић, потпредсједник Књижевног Одјељења исте Матице, ца и на даље остаје при својој првој тврдњи. Извјештај није стенографски, али је изузев ситница, у главноме вјеран. — Овдје није стало до савршене вјерности појединих ријечи, које је др. Лаза Костић изговорио, него до цјелокупне слике свечаности коју је он и својим говором и својим манирима — умрљао. ! ) Као што то чини Нгра^зка МаИса са својим (т. ј. нашим) НгксЛМт ЖагоЛтт Рјезтата. 2 ) А нашао се фонд из кога се платила поново штампа Списка Матичине Библиотеке, који је уништен, јер у њ бјеху ушле (ваљда из куртоазије) српске књиге латиницом штампане, као хрватске.