Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 5

Х)\рфО ЈАОЈ^...

арфо моја, добро моје, Цигли друже у тој тами, 0, не буди гласе своје Срећа спава... ми смо сами.

Празне собе пустош хладна, У вал мрака поглед рони; Само чујем самрт гладна Ко да оштром косом звони; Ко да пружа црне руке Да ми и ту срећу збрише, Да и твоје следи звуке Да и тебе немам више... Па и нашто пјесма драга Кад нас усуд јаду предо, Кад су мртва лица блага У којим' сам радост гледб ? 0, та знаш ли ноћи красне, Кад су тако ведри, мили, Све до данка, зоре јасне На том мјесту с нама бдили?

Хорила се слатка шала, Срце живо, душа врела, А покрај нас срећа стала Па мирисне в'јенце плела... А сад?... Стојте струне јасне, Срећа спава, ми смо сами; И кандило ено гасне Да не смета мртвој тами. Ил не! С нова кроз ноћ тију Дај ми звуке, мила струно, Преко гробља нек се лију По гробљу је цв'јећа пуно... Под тим цв'јећем чуће звуке Драга лица, сјени врле, Пружиће нам своје руке Да нас тамо вјечно грле...

С ЈТ 0 — из другог ж 1 -'*б да није јесен нит се сумрак снио: Под младијем гроздом сочни прут се свио А грличин глас Изнад модрих жита слатком трилом звони И поздравља нас. Лептирица трепти и кб -прамен сњежни Полагано пада на пупољак њежни. Вјетрићи нам с грана пахуљице носе А ја жудно љубим твоје меке косе Онај мили прам... Ко да није јесен, као да не блудим Остављен и сам. Ој, снови без мира ал' варати знате, Да на мутно око нову сузу дате...

- V Ц Н дијела II. Моја тицо мала шта те мени гони? Што ти мила пјесма тихим болом звони? Зар је и твој над Расуло вријеме у дубоке магле И јесењи хлад? Зар и у твом срцу топли жар је свео А с чедном се тугом љути очај сплео? Ој, сироче мало, не тужи ми тако! Кроз дубоке магле вини ми се лако И уздигни лет! Твој бол, твоја туга преминуће тио Кад се роди цв'јет. Али моју радост нико вратит' неће, Ни прољеће младо, ни пјесма, ни цв'јеће...