Зора

Стр. 6

3 0 Р А

Бр. I.

3 € С € ]4> У[ јЧ

е трепти ]асно далеки круг, Суморан плаче дан; Премрла шума, смрзнб се луг, У магли гракће вран.

На пустој стази, куд блудим сам, Издише листак жут, Мртва лептира ко сњежан прам Проноси вихор љут.

Као да дуси уз дивљи хук Слазе из царства свог, Па даве живот, пјесму и звук И земљу рода мог... Ја ћутим, очај у мразу свом Срце ми, душу тре: Ја гледам како у крају мом Под маглом сунце мре...

€јТ€ТКЈ>\

убе ми се слике веселе и сјајне, Што их некад срећа бијаше извела На обзорје моје. Од студени тајне У прсима мушким снага ми повела, Поникнула ником, Смрзла се, премрла као робље тмурно, Што му судба кости карикама гризе И пребраја ребра... Моје доба бурно Преминуло, мртво; — са божије ризе Вјетрови заглушни

У дубоке магле прах му разнијели... Низ пучину дана проједрили снови; Моји мили снови — лабуди бијели Умрли ми с пјесмом — мртво перје плови, Плута поврх гроба и у гробње тоне Бездано и мрачно... Ој, снови, ој, друзи младости ми драге Изнад вашег праха кроз мрак звона звоне... Ја вас више нећу у вечери благе Поздрављати харфом

Ни трепетом струна, нит ће пјесме гласне Загрлит се с вама да небу заплове... Ја видим далеко једна зв'језда гасне У вјечност — у трулеж — у карике нове Мене понор зове...

овела ме стаза на врлет високу, —■ Пред стазом је гробље, ја га тако волим... Ето нова суза дршће ми у оку, Пада па се љуби са каменом голим.

Овдје ми је сеја... У прољеће једно Под в'јенцем љубица заспала је она, Са купине славуј уздисао чедно Уз жалосни одјек опроштајних звона. Ја сам онај данак са крвљу записо На рујине пусте — у то срце боно, Вал бурнијех дана рану није збрисо Ја и сада гледам мртво лице оно;

Срета ме кад поноћ зв'јездице изведе, Када златан мјесец у облаку дршће, На усне ми спусти уснице блиједе Љуби ме и води на глухо раскршће... Збори ми о срећи прекогробног мира: Да је сваки тренут ведар, благодатан, Да је там® живот кб живот лептира Слободан, без туге, пун сунца па златан.