Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Сгр. 7

Вели: у насељу онога живота Да не пати срце с преварених жеља, Отац, ком је била сућена Голгота, Да невине води стазама весеља...

И дуго ми тако шапће призрак тајни, Ја кроз сузе гледам на увехло лице, Док по коси њеној вјетрић уздисајни Лелуја и љуби мртве љубичице...

Тад смрвљена душа заболи ме јаче И процвили срце ко сирота бона: Ја чујем далеко како славуј плаче Уз жалосни одјек опроштајних звона...

С Н 0 ј е Г

слике

Свет. ^оровпћ

I.

Јрво децембарско јутро, донијело ^ је снијег. Куће освануле под новим, бијелим покровом; стари дугуљасти димњаци са шубарама на тјемену; стрехе, као црквени полилеји/окићене стакленастим шипкама; дрвећа са новим бехаром; а улице заваљене читавим брешчићима, које је вјетар подигао, и као да се поносе са овим новим накитом, па се блистају и бјеласају, као да су обасуте милијонима дијаманата. Малени врапци истом се извукли из гнијезда, па чисто зачуђени гледају унаоколо и, некако тужно цвркућући, као да се питају: „шта је ово?..." Вјетар је и њих мало штипнуо, па се накострешили, прибили један уз другога и чешкају се кљунићима... На дрвећу се опет попеле вране, па гачу и, климајући се на њему, стресају снијег. Њихов глас раздире ваздух и немило одјекива, исто као и завијање комшијскога зељова, што је отро.чбољио уши, подавио реп пода се, па бјежи кроз улице, остављајући на снијегу траг за собом. Студено и оштро. Ако ко год прође улицом, савје умотан у дуги капут или кабаницу, па му не видиш ништа осим врх

носа и окрајке бркова, испод којих се дими пара, као да је цигару запалио. При томе чујеш како неки псује и снијег и студен и све, жалећи, шго љето вјечно не траје и пријетећи дјеци, „да ће им главу нитковску разбити, ако га које грудне"... А дјеце је било једва двоје или троје. Истом изашли из кућа, па се одмах увалили у снијег и отпочели бомбардирање вароши, цвокоћући зубима и подскакујући с ноге на ногу. Лице је у свакога модро, нос поцрвенио, очи пуне воде, но они се ни најмање не осврћу на то, нити остављају свој омиљени посао. А у соби ТОГ1ЛО. У крају стоји земљана пећ, са широким вратима, па лијепо видиш, како малени језичићи лискају на поље и пуцкарају, а унутра тутњи, исто као да из далека кола иду... Зими канда нема ништа пријатније од тога тутња. То знаду сви, а зна и мала Зорка, која тек што се пробудила, протрала очи и одмах погледала, да види гори ли пећ ?... Кад је чула тутањ, полако се подигла и на малим ножицама зашевељала према њој... Тад погледа