Зора

Стр. 8

3 0 Р А

Бр. I.

на пенџер и опази нешто бијело, нешто, што дотле никад виђела није... Било јој је скоро три године, а пошто је код нас снијег риједак гост, не мало му се зачудила... Чисго разјапила своја мала усташца, па гледа тамо, гледа, а не мож'е да се начуди. У први мах помисли да је шећер и похита тамо, али како дохвати до прозора, учини јој се врло хладан, те трже руку натраг. — Мамо, мамо, — дрекну из свега гласа и окрену се матери. Мајка се осмјехну на њу. — Шта је, злато моје? — Шта је ово ? И она показа на снијег. Мајка се подиже са свога мјеста, узе је у наручја и показа на поље. — Ено још... Зорка затапша рукама. — А шта је оно? — ЧашаФ... Снијежни чашаФ... — А ко је бацио ? — Бого. — Зар има Бого чашаФа? — Има, пма пуно... Видиш, како је лијеп. Мајка од шале отвори пенџер, узе мало снијега и метне га Зори на руку... Зора осјети студен и брже га баци. — Узми још... шали се мајка — Нећу... Не ваља... Зима... И Зорка побјеже од снијега, па притрча пећи и сједе поред ње. — Ово ваља! узвикну и задовољно погледа у злаћани пламен, који је тако топао, тако драг... II Минуо низ година. Много се што шта промијенило, па и људи... Првашња дјеца, сад момци, ирвашњи несташни момци сад озбиљни људи, првашњи старији људи сад старци... И Зорка се промијенила... Некадашња

лјевојчица сад одрасла дјевојка, па лијепа и мила, да је поједеш од драгости... Она је нретурила неколико зима, и видила већ неколико снјегова... Само што се више не боји од њега, нити бјежи уз пећ... Сад је стала на врата, — лијепо обучена као 'но ти неђелзО .м, — скрстила руке, па гледа низ улицу, како људи газају снијег до чланака, прескакују намете и примају груде у леђа од познаника; гледа како трче саонице са гшјаним кочијашима и мокрим коњима, којима звонцад објешена о врату звоне да уши заглуше... Готово одмах до врата јој, дјеца направила човјека од снијега, натакли му некакву шубару на главу, а у руке му тутнули батину, па стоји као пасванџија. Затим га сви гађају грудама и кладе се, ко ће му прије скинути шубару, или избити батину из руке. Дрека и граја њихова као да је годила Зорки и она се весело осмјехивала. Уједанпут као да се сва затресе... Срце јој заигра и нека милина разли се око њега... Осмјех, који јој је треперио на лицу, разли се још јаче и она се свом горњом половином наге иза врата, да види једнога момка, који је главном улицом ишао право према њој... Момак је био врло млад и лијеп као упис... Он је имао обичај, да увијек пролази испред Зоркиних врата и да гледа у њих, па била она ту или не била... Ако је била, тад би поцрвенио до ушију, климнуо јој главом и назвао „добар вече", а ако није била, тад би некако тужно оборио главу и након кратког времена опет пролазио туда... А Зорка се увијек постарала, да други пут не прође узалуд... Стане на врата, гледа у момка, па и она поцрвени при отпоздраву, а око срца јој увијек онако топло... Драго јој увијек