Зора

2

Бр. I.

3 О Р А

Стр. 9

што тај момак пролази и само јој жао, што никад ни мало не застане, па да јој рекне само једну једиту ријеч... Момак је долазио све ближе и ближе и већ почео гледати у врата и црвенити, кад се Зорка хитро сакри за канат. . Њему као да не би право, те се мало намргоди и окрену главу, па прође испред врата, као дужник испред вјеровникова дућана. Прође неколико корачаји, кад га нешто бубну за врат, а снијег му се расу по хаљинама. Он се нагло осврну. Зорка је стајала на вратима и блажено се осмјехивала, трљајући руке, као да је мало час држала снијег у њима. Момак се такође насмјехну и од радости, — застаде на мјесту... У први мах као да се не могаде досјетити, шта би радио, те би дао Бог зна шта, само да му што паметно падне на памет. Но то је било тешко. Он одмахну руком, стресе снијег са себе, стегну срце и — пође вратима. — Ти си ме груднула? — запита онако не размишљајући. — Ја сам, — одговори она и насмјехну се. — Их... Ти!... Бога ти, грудни ме још једном ! Он није својој радости могао да да друкчија израза. А она само заврти главом. —• Не ћу... Доста је!.,. — Није доста!.. Грудни ме опет!.. — А што ? — Па... драго ми, кад ме ти груднеш...

III Опет зима и опет снијег. Натуштило се небо као чело рђаве пунице, па сипље немилице крз г пне и ситне пахуљице, које играју и трепере у зраку, па се спуштају на суху земљу и приЈањају за њу... Ако се ко год деси да прође улицом, а оне га заокупе, па му се хватају по одијелу, а најрадије по брковима, па их увеличају, оките и споје право с носом. Пролазник се љути и псује, па хити, да час прије стигне кући. У хитњи се занесе, попузне му се нога, те се прући колико је дуг. Затим се дигне сав обијељен и опет хита даље... Чизмарски шегрт носи нечије чизме, па стао на сред пута, пружио руку и пустио, да се снијег хвата по рукаву. Кад га се доста нахвата, он га скине прстом и оближе као пекмез, па наставља пут, једнако застајкивајући... А стари Максим берберин баш излази из куће и вајка се, како ће сав свијет, због оваке студени, пустити браду, те како не ће бити посла... Свакоме готово криво, сваком неправо, а снијег баш као за инат ухитрио, па се игра, игра, лепрша, трепери и спушта... А Зорка стала крај прозора, па га гледа. На руци држи маленога синчића, од двије године, па му показује прстом и плаши га, како је студено... Мали зажмирио очицама, па*само гледа, а рад би био, да ухвати макар једну лептирицу. — Мамо, хоћу Фаћат!. — Немој, студено је. — Хоћу. Она се осмјехну, отвори прозор, па га промоли напоље. Пахуљице окупише малога, он осјети студен и завриска. — А-а нећу, нећу... Она се и опет осмјехну и затвори пенџер. Затим поглади малога по