Зора

Стр. 98

3 0 Р А

Бр. Ш.

као да их кујем или као да сам ја Рошилд... Ево, немам, дабоме, немам па шта ћеш ? . . . Најстарији момак зачкиљи очима и насмеја се. Оном млађем пођоше сузе и падаху на тезгу и његову руку, која се несвесно играла маказама. Газда само брекће, брише зној, а његови троми кораци пуно одјекују по великом дућану, који је мирисао на разне тканине и неку влажну студен . . . Нека женска уђе у дућан, чим ју је газда спазио, он јој радосно пође у сусрет и уведе је у своју канцеларију. Старији момак одмахну руком и насмеја се заједљиво, као да је тиме хтео да каже, да је он знао да ће тако нешто бити. Млађи не могаше се више уздржати, бризну у плач и изиде у двориште . . . Он седе на једну столицу, чије је седиште било поцепано, па је слама висила око ње, а она на кожно канабе, чијаЈе прва боја јамачно била црна, а сада је излизана кожа имала жуткасту и сиву боју. Њој је било око четрдесет година. Била је висока и пуна. Црна свилена хаљина, која се готово сасвим отрцала, била се угладила и сјајила се. Прилично кратка сукња била је на крају искошена, па су где где висиле кићанке. Под сукњом виделе се ципеле разгажених пета, развучених Федера и откинути „штрупФна". Струк је прсао на два три места. Дугачко, бледо и пуно лице одударало је од црне хаљине и изгледало је још блеђе. Испод очију модри колутови и око тих колутова нахватала се нека бела маса, као слојеви каквог белог прашка. У ушима јој велике карике од злата. Над узаним челом надвиле се проседе пакудрављене шишке, а те шишке, опет, излазе из великог црног шешира, који је био згњечен,

као да је ко седео на њему. Још на десет корачаја може је човек познати, јер се љуља као мален чамац на великој и немирној води, јер из њезиног отрцаног одела бије несносан пачули мирис, као да се окупала у том мирису. Кад говори успија устима, обара очи поду и полуотвореним очима гледа у оног с киме говори. На прстима има четири пет прстенова и сваког часа гледа да се ти прстенови виде, или пипка нос, или намешта шишке, или боре на својој хаљини. Он седи према њој и непрестано се врти на столици, као да седи на жеравицИ, или као какав младић, који треба да иде на љубавни састанак, а какав досадан и изветрео гост дави га својим моралним придикама. Она оборила очи, непрестано успија устима и једном руком, на којој су била два прстена, пипка браду и уста, као да не зна како ће она прва почети да говори. Он довуче своју столицу до канабета и почне се клањати, тарући рукама колена, која је скупио и снажно притиснуо. — Овај... дабоме... ви сте били... па шта . . . ? Она га погледа неким погледом у коме се огледала нека тобож претрпљена мука, затим тихо уздахне, као да је тај уздах одавна прорачунала и прошапута: — Наравно да сам била. Како можете само тако питати ? Ја сам, знате, дала своју реч . .. Он је једним покретом руке прекиде, а она готово уздахну, као да јој уздах долази с дна трбуха. — Дабоме, дабоме, знам ... па шта је било? питаше нестрпљиво. Она обори очи, као људи, кад хоће што да слажу, а нису још