Зора
13
Бр. П1.
3 0 Р А
Стр. 97
Фал антроп — ЈГера С. Јалетов ■—
рућина. Сунце жеже, као да хоће све живо да попали. Калдрма се усијала и из ње бије нека несносна јара. На улици се види само неколико послених људи. Скинули шешир с главе, иду ногу пред ногу и само брекћу. А врући ваздух стоји непомично и својом врелином прожима све тело, које се, окупано у зноју, тромо креће. Само што се бабина свила с висине лагано спушта и, удружена с врућином, сваког једи, кад своју танану пређу почне лагано и голицаво да превлачи преко знојавог и зајапуреног лица. На бескрајном небеском своду ни једног облачка, цео плави свод изгледа као глатка и тиха пучина морска на којој сјаји велика, врло велика кула светиља . . . Средином једног великог дућана, у кнез Михајловој улици, шетао је у то доба омален и дежмекаст човек четрдесетих година. Велика и готово четвртаста глава била је скоро сасвим ћелава, па је изгледала као какво велико и бледо колено. Црте лица биле су опуштене и губиле су свој облик у гојазности. Очи су биле врло малене и сјајиле су неком чудном светлошћу. Нос је био, према лицу, одвећ мален и узан, па је морао и на уста дисати. Остало лице било је обрасло у чекињастој и неуређеној длаци, која му је покривала уста. С лица је, у крупним капима, силазио силан зној и нестајао је у брцима и бради. Руке затурио на леђа и шета, а, с времена на време, стане пред најмлађег момка, који за тезгом стоји оборених очију и црвена лица и рукама
Миљораду ГаирилотЛу нервозно чупка неку хартију за завијање. — Ето . . . цепаш непрестано ту хартију.. само те гледам, рече газда грцајући у силном гњеву. Као да то ништа не кошта... Па, дабоме, тебе ништа и не кошта . . . Момак узеде хартију и остави је на своје место. — Пара . . . и најмања пара данас је велик новац . . . дабоме . . . ово је оскудица . . . не може се крај с крајем саставити . . . Најстарији момак гледа из једног кута, сваког часа криви уста и намигује, он је безбрижно фитиљио брчиће и кад му каква длака остане у руци, он је погледа неким тужним погледом и одува је на под. — Ја, ваљда, кујем паре... а?... па зар ти нисам ономад дао пара?... поче опет газда окренувши се оном млађем . . . Болесна ти мајка . . . е па шта ћу ти . . . и моја је мајка била болесна па . . . умрла. Зар сам јој могао да помогнем ? . . . Судбина била . . . дабоме ... па шта ја ту могу ... а ? . . . Момак, који је тек пре неколико дана морао напустити своју стару мајку, не рече ни речи, груди су му се само дизале и угибале, рука му је дрхтала којом је хтео да олабави јаку око врата, а сузни и замаглени поглед устављао се на тезги и ту је укочено стојао. Газда непрестано шета. Затим стаде преда њ, извади из џепа неку велику шарену мараму и поче њоме брисати зној с чела. — Тражиш пара, а не питаш: имам ли, а ? само: газда, пара, пара,