Зора

Стр. 96

3 О Р А

Бр. III.

Попопић : (чита даље) „Црни снови, неизгладни, „На гробу јој натпис режи: „Овде Српства мајка лежи..." Милка: Је л'ја кажем ? Поповићка: Одлази ! (узме јој љутито светњак и остави на сто.) (Милка излази обазирући се). X. ПОЈАВА ПоиотЛка и Попотћ. Поиовикг: (чита) „Од синова убијена." Поиовићка : (спусти му рукунараме) Јоване! Јао, што си се ти толико удубио у ту песму ?! Поиовик : (тргне се) Гле, ти си ? (спусти хартију на сто) Зар ти служавка није казала шта сам ти поручио ? Поповикка: Дођох да видим шта радиш и да се нешто поразговарамо. Поиовик : (седа )ДобрО, добро, (умаче перо) после ћемо разговарати... о вечери. Сад ме, молим те, остави. У ПОСЛу сам, (примакне свећу) ВИДИШ И Сама. Поиовићка: Али ја желим да се сад одмах разговарамо. Ствар је врло важна... П оиовић: (с осмехом) Врло важна? (за себе) Несумњиво: о новој хаљини. (иасно) Нека буде као што рекох: после. Мој је посао опет врло хитан. Поповићка : (седа на столицу) Ово је још хитније. Тиче се наше среће и угледа нашег... Чуј ме, Јоване, ти не радиш добро... Ради тога списатељства ти сваким даном све више и више запушташ посао, који нас хлебом храни. (Поповић почиње да пише) До сад сам ћутала, али од сад нећу више да ћутим. Ето ти то кажем и молим те да се више не уваљујемо

у зло. (очајно) Одкани се једном тих песама... П оиовић: Шта ти је сад опет то пало на памет?! <пише) П оиовићка: Јест, молим те да се одканеш тих будалаштина и да гледаш свој посао, као и други срећни људи... П оиовић: (расејано) Е па добро, добро,... гледаћу... али после... После ћемо се разговарати. Пусти ме да само још ову строфу довршим. П оиовићка: (за себе )То већ прелази свако стрпљење. Ја му лепо говорим, а он ме и не слуша. Боже да ли има гдегод у свету горе патнице оц мене. (плаче гласно.) П(Џовић : (спусти перо — зачуђено) ШтО ти плачеш ? П оиовићка: (јеца) Тако; плачем. Оплакујем. своју судбину, своју несрећну судбину. П оиовић. Али, за Бога, ти ми сметаш раду. П оиовићка: Сметам ти раду? Боље реци да сметам твоме нераду и твојој пропасти. (радосно — за себе) А, СаД сам се сетила. Ево лека. (гласно) Нисам ти до сад сметала, али знај, да ћу ти од данас сметати на сваком кораку кад год будеш писао те твоје проклете песме (скочи) Нек ово буде почетак. (зграби светњак и пође вратима.) П оиовић: Јелена, јеси ли ти паметна ? Поиовићка: (окрене се) Ако хоћеш хајде са мном, а ако нећеш а ти седи ту у мраку. П оиовић: (публици) Јадне богиње песмотворства! Бесконачна је бездушност ваших гонилаца! *)

*) Представљано 30. децембра прошле године у Краљевско-Српском Народном Позоришту у Београду .