Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 95

Милка: Мало пре је дошла. Питала ме је за вас. [Јоиовић : Онда иди прво госпођи и кажи јој да сам рекао: да ме нико не узнемирује до вечере. Разумеш ли? Реци јој да пишем нешто хитно, врло хитно за своје клијенте. (Милка оде). VI. ПОЈАВА Поповић Поио-вић : Лепо мишљење! У грозници, вели. Добро не рече и шта горе!... Ал' шта се ја на то обазирем? Ситница једна и ништа више. Какав судија такав и суд... (поћути и хода) Да, ситница, али обично ситнице проказују и велике ствари, или их у малом тачно представљају. И кап воде је оно исто што и широки Дунав... То, што рече ова скучена памет, то је мишљење и огромног броја. Многи и многи тако о песнику суде. Нити појимају његове узвишене осећаје, нити поштују његову горку тугу над гробовима, што су за нама, што су око нас, и што су пред нама. А његов свети занос и рајски снови изгледају им чак и смешни... ГТа, најпосле, можда имају и право. Свега једном нестаје па зашто не уживати овај кратки живот у свој његовој лепоти ? Нашто само сањати и одушевљавати се, или носити и туђ крст на својим леђима... Али, не... Ја сам песник и свега ћу се одрећи, али никад својих маштарија. Бог ми је даровао и снаге и прегнућа, и видовитости и надахнућа и ја се нећу повести за множином. Цео ћу век провести у моме слатком полусанку, који је бесконачан као небеско плаветнило. А кад смрт спусти своју хладну руку на моје раме, рећи ћу јој: хвала ти што ме водиш у светове, где нема ни таштине, ни праха НИ пепела. (маша се хартија на столу) Овамо, песмо моја, чедо осећаја мојих.

У теби је мој живот и кад меједном не буде ја ћу у теби живети. Трошно ће се тело развејати као магла и дим, али ће моја душа у теби остати и трепериће тајанственим и нежним жубором као што у звучноме одјеку и даље одјекује већ давно ИЗуМрЛИ ГЛаС (стане сасвим поред прозора и чита) „Ходите, сетни потомци, справљајте мајци опело, „Снажна бивша негда Србија мртва лежи „Народ без свести стење, јер страсти је трзају мртву „И слепоћа духа црни јој ископагроб. „Где је Србије гроб? је л' Косово, Марица, Прилип? „Ах! сва бедна земља општи плачевни је гроб." VII. Г10ЈАВА Милка и Поиовић. (Милка улази код речи „Где је Србија и т. д. па врисне уплашено и спустк свећу на под и истрчи из собе.) VIII. ПОЈАВА Поиовићка и Милка. Милка : (утрчи у прву собу) Брже, госпођо, господину и опет није добро. Поповићка : (скочи и ослушне) 0, Боже, (покрије лице рукама) умудри Ме ШТа Да радим!... Ко ће сад да верује да је то паметан човек. IX. ПОЈАВА Поиовићка, Поиовић и Милка. ПОЂОВић : (чита ово што следује а за то време улазе Поповићка и Милка. Милка узима свећу и опрезно ступа за Поповићком.) „Српски роде не прекидај „Грозне сузе проливати „Мртва лежи твоја мати, „Твоја слава твоја дика." ПоиОВићка : (стане близу Поповића — благо) Јоване?