Зора

Стр. 94

3 0 Р А

Бр. III.

мене, или списатељство. Идем одмах да Му ТО кажем. Одмах ! (пође и застане) Али, не; не ваља ни тако радити. Пренаглићу, бојим се. Тај би му избор дошао и сувише изненадно, па се може на моју штету свршити, а ја то не желим. Ма колико да се љутим на њега, ја га не могу оставити. Та он је тако њежна душа и добро срце као да није са овога света... Али шта да радим ? Ни овако се даље не може... Да га молим ? Не помаже. Зар сам га једном молила... Да га саветујем? Па он ми се тада само подсмева... Да му пребацујем ? Ни то не вреди. Колико сам га пута наједила, па није било успеха... Не знам шта да радим. (поћути) Па ипак морам се злу довити. Каква би ја жена била кад не би умела ништа ИЗМИСЛИТИ. (седа на постељу и замисли се). IV. ПОЈАВА. Помовић Поповић : (погледа нагло на прозор) ОхО, ово се сумрак хвата. Већ се не види више писати .. Где ли је та служавка да донесе свећу ? (виче) Милка... Милка... (поћути) Данас сам био и сувише срећан. Цело сам после подне провео на миру и могах радити до миле воље. Одавно већ узалуд очекујем такву благодат... И да не би лукавства, ништа. Али оно помаже. Рекох жени да ћу у суд послом и да се до мрака нећу вратити и тако она оде у посету и ја могах спокојно писати. Иначе кад је она ту, тешко мени. Нема ништа од рада. Непрестано ме узнемирује и прекидау мислима и маштаријама. И иначе није пријатељ списатељства, па опет оне њене дневне ситне бриге! Служавка не слуша, разбио се лонац, купус поскупио, кринолини излазе из моде, рекла госпа Јеца, казала тетка Евица, и чега се све не морам да наслушам. Често седнем да пишем, али

не стигнем ни перо да умочим... То ми је већ додијало. И говорихјој,и опомињах је, али што дикла навикла. Она сматра да су њене бриге и за мене све и сва на свету... (ослушне) Јамачно се још није вратила кад је нема овамо. Да хоће да се што дуже забави, да што више урадим. Бар да могу да довршим ово, шта сам започео јер иначе чим она дође онда збогом богињо песништва.. Милка! Милка! V. ПОЈАВА Милка и Поаовик Милка : (провири на врата) Ево ме, милостиви господине. Поиовик : Што не улазиш ? Милка\ Па... не смем. Видим... (досети се) ВИДИМ ПИШвТе. Поповић : Хајде донеси свећу овамо. Али само пожури. Милка : Хоћу, господине, хоћу. (за себе) Како је сад добар. Баш сам ја будала што га се плашим. (улази) Поиовић : Ну, шта ћеш. Иди донеси свећу. Милка : Сад ћу, сад ћу, (пође, па се врати). Поиовић : Та шта чекаш ? Милка : Хтела би, господине, да вас нешто упитам. (плашљиво) Како сте сад са здрављем ? Је ли вам мало лакше! Поиовик: Шта ти то брбљаш? Милка : Та, знате, чула сам мало пре како бунцате, па сам... овај... мислила да сте у грозници. Поиовић : А, ти си прислушкивала ! (Милка одобрава главом. — За себе) Шта да јој одговорим? (гласно) Е, па добро сам, сасвим сам добро... Ал' трчи по свећу. Милка\ Хоћу, одмах! Само још да јавим госпођи да сте добро. Поиовић : Зар је госпођа ту?