Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 93

чи... Тако ја плачем, кад наједанпут чујем дреку у господиновој соби. Опростите, ал' ја помислим да сте се то ви вратили, па... Знате, кад сам служила код господе Савића па се господин и госпођа сваки дан свађају к'о паори... Потрчим ја тамо да видим шта је, па се на прагу саплетем, па бум главом о врата. Ето, ето, (показује чело) ту сам се баш ударила... Кад ја тамо а имам шта и видети. Опрости Боже, ал' к'о да је господин био пијан, или луд. Иде по СОбИ све овако (показује одмерен ход) а у руци држи неку хартију и сасвим гласно говори... Помовикка : (за себе) О, како се одмах на то не сетих, него се поплаШИХ ТОЛИКО... (гласно) Па то је господин читао оно, што је дотле написао... Милка : Није он читао секвестер, — разумем се ја за толико. Иде тако по соби па тек викне: „Ходите, ђаволи, па справљајте својој мајци вечеру. Ја сам своју мајку убио, ти си своју мајку убио, Срби су своју мајку убили." Све тако нешто, буди Бог с нами!... Јао што сам се била препала. Хтела сам да вичем у помоћ да га вежу... Ал' он после преста и смири се... А, чекајте, чекајте, (мисли се) и ово сам чула да је говорио: „Српски роде, не прекидај горке сузе проливати, овде лежи твоја мати, онде лежи ђаволска мати"... И још... Попотћка : Доста једанпут, доста. Знам ја већ шта је то. Господин је песник, знаш онај што саставља песме, па обично на глас чита оно што састави... Милка : Кажите ви шта хоћете, ал' ту нису чиста посла. Ја би вас молила да вам нешто кажем. Поповићка : Хајде да чујем. Милка : Послушајте ви мене, ја сам стара жена, ја много знам. Да-

леко било од нас, ал господин није сасвим читав. Зовните ви њему попа. (Поповићка се јетко насмеје.) НеМОЈТе СС СМејати; помаже то. Ето тако један паор у Турском Бечеју, кад сам ја тамо држала бирт... Поиовићка : Доста, доста, иди... Милка : Да вам кажем само. Није то за смеј. (Поповићка јој одмахне руком, она одлази). III. ПОЈАВА Поиовикка Поповикка : Само сам још и то морала чути ! Не, ја те стихове нећу више трпети, па ма шта било. То је већ дошло довде. Већ га и слуге узимају на подсмех... (бесно) А имају и право; и треба тако. Песник, песник, чудна ми посла! Само и мене срамоти. Што ме је узео кад хоће да буде песник. Ја се нисам удала за Јована Поповића, песника, него за Јована Поповића, адвоката. Само слепци састављају песме, а не угледни људи... Или нека се одкане тих проклетих песама, или идем одмах у свет. Докле ће паметан и зрео човек да лудује и да се заноси којекаквим будалаштинама... Право каже тетка Евица. Чуди се жена и крсти, и пита ме: „Ама, што се тај зет Јоца заноси списатељством, што не гледа он свога посла. Ено, онај адвокат Георгијевић већ постао спахија"... Баш добро и каже; паметна је то глава! Какво списатељство, какво песништво; коме су још они добра донели. Дангуба је то и ништа друго. Само напушта свој златни посао, који би му већ до сад хиљаде стекао. Та да нам није и оно мало адвокатских послова, неби ни леба имали... Ах, Боже, што нисам ја на његовом месту, што нисам ја адвокат. Видео би он како се праве паре. За три године имала би дворе у сред Будима. (поћути) Што рекох мора бити. Нека бира: или