Зора

Стр. 102

3 0 Р А

Бр. III.

Загак СгиН, лијепа и веома дражесна паришка пјевачица. На двору у Иетрограду бјеше војвода Павле први пут угледао ту звијезду позорнице и она га већ бјеше освојила до лудила. Заборавивши племениту и лијепу вјереницу, трчао је он од мјеста до мјеста за француском авантурискињом и колико се је год више она показивала упорна, да попусти његовим захтјевима, толико се је јаче повећавала страст у њему. На пошљетку Сара попусти под увјетом, да хоће да посјети онај дивни крај, гдје одјекује „П 81." Војвода, увијек као дијете послушан њеним прохтјевима, поведе је у Напуљ, Катанију, Ђенову и Венецију. Изгледаше као да се ледена природа руска топи на красном сунцу талијанског неба, његова љубав дизаше се до пароксизма: бјеше то бијес, пијанство осјећаја.. Он живљаше од љубави!... Напајао се је из пехара сласти, жеднећи све више за уживањем; дуго је остајао под нлавим небом посматрајући своју богињу у том узору живота, који регби убија. Али што је више расла страст у бојару, то се је већма умањивала, ако је иоле и било, страст у Паришкињи, замореној оним непрестаним колима, оним шумским обиљежјем, под влашћу силне страсти. Сваког боговетног дана, јутром и вечером, шетао се је војвода или обалом Венеције или убавим засеоцима њенедивне околице. Једног се дана врати прије него обично кући и затече Сару сву зажарену и разбарушену, гдје скрива у горњу хаљину једно писамце, што не умаче његовом будном оку. Страшна сумња сијевну му у памет и он прегну, да сазна цијелу истину, па под копреном спокојства сакриваше бол, који га је изједао.

Пита слушкињу, пријети јој и добија потпуно признање: Сара га издаваше са неким коњаничким капетаном, који је боравио у оближњем засеоку. Војвода имађаше смјелости, да ствар дотјера крају, хтио је, да буде на чисту: он зачу уздахе и растргане ријечи двоје заљубљених и знаде се уздржати... он ишчекиваше! Тога дана војвода Павле биојеудворнији и љубезнији него ли обично. На вечер замоли Сару, да оде на починак; он осјећаше потребу свјежа ваздуха; у кратко га доби... Звоном од два сата послије поноћи војвода, на око, миран, оде у ложницу. Сара тихо спаваше... Њено правилно дисање дизаше и спушташе њене сњежне и пунане груди, њене бујне, црне власи, разасуте по узглављу, истицаху при свјетлости ноћне светиљке још већма њено блиједо лице... Спавала је полузатвореним уснама, показујући бијеле зубе међу руменим, пуним уснама... — „Та, онаје тако красна! — промрмља бојар — па да мора умријети..." Дивљачким покретом одгрне покривач и посматраше је у њеној сјајној наготи. Никада ни један грчки кип не бјеше тако поносито саздан... Био је то триумф меса, апотеоза материја. Наједаред она се трже иза сна... А у срцу војводе Павла букну олуја, која се за час бјеше стишала; његова сјеверна природа преузе маха. Подиже руку оружану мачем, са дршком од слонове кости, и живо га спусти два — три пута. уз дивљачки поклик... Баци гвожђе, прекрсти руке на груди и са мефистофелским подсмјехом на усгима, хладан као Бог освете, са развученим ноздрвама, као да ће неким уживањем да удахне мирис крви, он стаде нијем, поносит да посматра жену, која се превијала у задњим трзајима агоније... Ш. Ј. Геруп.