Зора

Стр. 108

3 0 Р А

Бр. III.

из школе, у којој ниЈе хтио остати даље, он је уо1еп8-по1еп8 постао помоћник очев; те је три године стрпељиво испуњавао своје обавезе, премда су му вазда биле одвратне. Отац, који га је увијек наговарао да се прихвати посла (наравно не компоновања), био је врло незадовољан, кад је Франц најпошље ријешио лишити се и пошљедњих мршавих срестава и изаћи из тешкога положаја саучитељскога. Од тада и почиње његов „самостални" живот, пун тешке невоље. Од 18 године Шуберт је био остављен сам себи и у течају свога краткотрајнога живота није престајао стварати, изливајући свој јад у пјесмама. Ми говоримо у „пјесмама" по томе, што, прво и прво, у њима је он достигао таку висину, као Бетовен у својој инструменталној музици, — а друго, што и у инструменталној музици Шуберт је велик својим пјесмама, мелодијама што се у њега безпрекидно излијевају.

Ево шта је о Шуберту писао знаменити Шуман, сасвим фино карактеришући његов значај: „Пошље Бетовена, Шуберт је први. Ако је он оригиналнији у својим пјесмама него у инструменталним композицијама, то се ови пошљедњи ипак мање не цијене са њихове специјално-музичке стране. Он једнако влада звуцима за изражавање како најтањих преливања осјећаја и мисли, тако и разних животних положаја, сусрета и т. д. Како су разноврсне мисли и поступци човјечји, тако је разноврсна и музика Шубертова. Што види он очима, до чега дарне руком, све се у њега обраћа у музику; из камења, које он баца, излазе као у Девкалијона и Пирре, жива човјечанска бића. Он први пошље Бетовена и, као смргни непријатељ филистарства, — појима музику у њезином истинском, вишем значењу"... Сарадиик

п,

Пољска ороповиједна књожевност

1рви број Зоре од прошле године упознао је своје читаоце са једним чланком о великом руском писцу, Антону Чехову, од једнога дописника берлинскога листа 1;ШегагГ$ске5 Еско. Други један дописник тога листа, Ј. Иасћ из Кракова изнио је у кратком изводу преглед пољске приповиЈ 'едне књижевности. Почињући од Крашевског, за кога вели да је задобио публику, која је дотле читала само француску забавну књижевност, за пољски роман, — највише се задржава на највећем савременом пољском писцу романа, на Сенкијевићу, који је једини од пољских гшсаца стекао симпатиЈ *е не само своје умне отаџбине, него и цијелог образованог свијета. Прије двадесет и шест година Сенкијевић је отпочео свој књижевни рад са малим реалистичким новелама Ната и Јапко

тизгкапГ и по дубини и свјежини осјећања у њима одмах се видјело да ће Пољска некада у том новом писцу добити изврсног новелисту. Али наскоро за тим изненади он чигалачки свијег историском трилогијом из 17. в. Мачем и огњем, Потоп, Господин Володоуски, коЈ 'а му је уздигла име над свом савременом белетристиком. Успјех овог историског цпклуса био је врло велики, али писац нпје продужио у истом правцу. Недавна је опет изненадио читалачки свијет друштвеним романом Без догме, у коме је изнесен човјек раскошно обдарен од природе, али пропада због оскудице сваког впшег вјеровања. Овај тачно психолошки роман — сличан Буржеовом ТЧзсГрГе, п ако је сасвим самостално од њега постао — није постигао такав успјех као пређашња историска трилогија, али се име његовог не-