Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 85

№ ЈУ-роз ТРУДК

^блаче немирни, путниче далеки, Куд промичеш тако, невољно и тмурно, К6 мрачни изгнаник што на челу носи Ред дубоких бора, што их дуги дани Борбе и мејдана записаше тамо Оштрицом крвавом?.. Зашто дршћеш тако, Ој, облаче? Зашто, у љубљеном царству Недохитних сила, гдје ти судба нуди Просторе бескрајне, на којима блиста Ореола златна широке слободе И гдје добро сунце, кб друга, ко брата, У колијевци златној мирни.јех небеса Милује те, љуби: ти проклињеш дане И слатки напитак бесмртног живота? Док широка поља и шумице жедне Зову те и гину за капљама слатким; Док сморени ратар, са надеждом милом Гледа те и чека и Богу се моли: Без одзива, хладно, ти се губиш ето У даљине мутне пространих небеса И односиш жетву — радост гладних душа, Што их крута јава пребија и ломи У вртлогу црном немилости своје... 0, стани! Ја знадем јад, који те дави И тај љути немир на високом челу Страдалника мутног: Тебе мрачни вихор с драгог мјеста гони На коме си снивб рај слатка живота И љубио цвијет, што је њедра мила Поклонио вјерно капљицама твојим И у мирне ноћи, на брдском гребену Под твојијем крилом тресб се и гино Од милости слатке и шаптао жудно:

„Уоп а11еп НеМеп, <Ие с1ег ЛУе11 А1з е\ух§е СгезИгпе &1апгеп, Уог јепеп ТаизепДеп, <Ие Кићт иис1 81ед ђекгапгеп, О РаГггоГ, Мбк (1и тет НеИ." „Ја те љубим, драги"... А мене, ој друже, Са гробова светих, над којима Слава Кроз вјекове дуге златне луче пали И свијетли пухор прадједова мојих Хладна срца гоне... Хај, из земље драге, Гдје ме добра мајка на њедрима топлим Одхранила брижно, пјевајући пјесме Уз кол'јевку меку, које слатким санком Заклапају веђе невинашцу малом; Са прагова светих, по којима ступа Моје племе јадно и погнуте главе, Ко жртве Нерона, у карике гледа Што му мисо путе и истину даве Мрска воља јурну... Испод родног неба, Што се мило плави ко росне љубице, Што их младо јутро из косица златних Кб уздарје чедно по брду просуло; Испод златног неба, по коме сам некад У слатком дјетињству бројао звијезде И руке им пружб да пребродим с њима Просторе бескрајне; испод златног неба Под којим се грију пољане ми родне И драга ријека, крај које сам младост У срећи уживб и с обала мирних У вечери позне дивље руже брао И чекао драгу у загрљај топли; Испод златног неба, куд ми душа сада, Ко тица кад прхне из крлетке мрачне Губи се и тоне међу успомене: Сатанско проклество с Форума крвавог Прогна ме и врже туђини далекој Пустари бескрајној, гдје ми срце плаче Ко јадно сироче на камену голом... Ја свјетлости хтједох — ја слободу хтједох