Зора

19*

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 147

шевним стањем због за увијек осујећених му бујних снова. И он умире. У задњем часу наређује да му се донесе златна колијевка, која га је примила као Краља Римског и уљуљкивала га златним сновима, нареди да му се чита акт о крштењу, и, дохватив велики кордон Почасне Легије, меће га преко прсију и — умире... Завјеса се спушта... И ми смо под дојмом неописне туге и готови да узвикнемо, као и дјед му Фрањо II: „Можда је то срећа за њ." * На премијери овога знаменитога дјела, бјеше се искупила сва елита парискога друштва. Неко лудило од одушевљења бјеше овладало гледаоцима, који немаху никаквих обзира у изражавању свога одо-

бравања: даме и господа, превјешени из ложа или стојећи у партеру, клицаху и тапшаху срећном писцу и његовој интепретаторки, великој Сари Бернаровој, која бјеше саму себе надкрилила. Славна умјетница била је уложила сву снагу да прикаже хамлетску слику заробљеног Орлића. Све је уложила, чак му је и своје бујне и драгоцјене косе жртвовала, које падоше под хладним оштрицама, да лик Војводе од Рајхштата буде вјернији. То златно руно чува Сара у скупоцјеном сандучету ружинога дрвета, далеко од очију модерних Јазона. А1§1оп ће обићи све веће европске и америчке позорнице, ако му гдје неумитна цензура крила не подреже. Уредник.

Оцјене ^^ п Р аказа о о о

Иво Ђиппкс: Са јадранскпх обала кратке приче (10. свеска „Мале Библиотеке") у Мостару 1900. Издање и штампа изда-вакке књи±арнице Пахер и Кисића. 0 Иви Ћипику писало се унасвише, него ли о једном приповједачу, који се у новије вријеме појавио. Његове Рггтогзке дизе , обасуте су заслуженим похвалама, као мало која збирка приповједака и многога старијега и познатијега приповједача. Та књига истакла је свога писца, као правога пјесника са богоданим талентом, који се клони шаблоне и, не поводећи се ни за киме, чврсто стаје на своје ноге. Слике, које нам је он насликао, мрачне су, кроз њих чујете биједу како уздише, видите очајне погледе невоље, оне су пуне исти-

не, пуне умјетничке љепоте. Оне су тим љепше, што су нове, — у нас до сад не виђене и што су јасно огледало живота једнога дијела српскога народа, који живи у Далмацији. Истина, било је још писаца, било је одличних писаца, који су нам износили слике из Далмације као н. пр. Симо Матавуљ, Марко Цар и Јосип Берса. Но сви они држали су се само града, те нам описивали разне фратре, конте, крчмаре, берекине, семинаристе и т. д. док се Ћипико спустио у село међ раднике — сељаке. Док су први, рекли би смо и сувише оптимисте, те нам престављају већином људе весељаке, дотле Ћипико, прави песимиста, преставља нам само изнурене мученике, патнике, јаднике, чија нас жалосна судбина растужује и мами нам сузу на очи.