Зора

Стр. 1752

3 0 Р А

Бр. V.

Француска Кодоедаја

С

— ЈТавлг ЈГоповкћ

ваком од наших читалаца без сумње је познато да је Француска Комедија прије кратког времена, и баш у тренутку кад је имала да послужи као једна од највећих умјетничких привлачности о свјетској париској изложби и да у њој фигурише као једна од највећих знаменитости француске културе; да је велимо то позориште, које је Дима пртм спјетским позориштем називао, и које је одиста прво по времену као и прво по каквоћи — потпуно изгорјело, и да од оне цијеле величанствене зграде која је била свједок толиким литерарним догађајима, није остало ни камена на камену неоштећена. Одиста је то била лијепа зграда. Г1осјетиопу позоришта најмилије је било у ово позориште улазити. Миломује било гледати и саму ону солидну квадратну зграду, ону чврсту, јаку и честу колонаду на којој су почивала три тешка камена спрата начичкана прозорима. А унутра? Да сте се у вече, пред представу, прогурали кроз ону гомилу продаваца који монотоно и са неким системом вичу имена вечерњих новина које продају, и да сте долазили до онијех ускијех врата која једина воде у први тријем самога дома, вас би дочекивале, одмах у том тријему, статуе Талме и Рашел, назначујући вам одмах да сте у дому глумачке умјетности. Пошље бисте пошли онијем широкијем степеницама, богатим ћилимима застртим које и десно и лијево воде у познату галерију биста. У овој галерији имали сте у мрамору умјетнички рађене ликове свијех главнијих француских драматичара тако да сте могли имати и уживање које човјек налази у салонима вајарства, и уживање да у успомени пређете цијелу француску драму од назад три вијека. Ту сте имали — да почнемо прво оним по чијем се имену каткад ово позориште и назива — бисту Молиерову, и уз ову би-

сте Расина и Корнеља, а затим Лесажа и Маривоа, Дидроа и Бомаршеа и пуно других њихових млађих или старијих другова, све до оне велике класичне Удонове статуе Волтера према којој стоји малена биста Волтеровог можда најопаснијег противника Пирона. Па онда, даље, у другим одајама ове галерије, имали сте бисте Понсара, Балзака, Мисеа, Диме оца и других њихових другова, све до велике статуе Жоржа Санда, а силазећи низ степенице наилазили би на бисте Ожијера и Диме сина. Да сте у дворану ушли, и, прије но што сједнете на мјесто с којега ћете представу гледати, да сте, за оно вријеме док продавци воћа и пића нуде своју робу на продају слично продавцима новина, прегледали цијелу дворану, вама би се ова већ на први поглед била јако допала. Све је у њој било пуно укуса, правилно и отмјено. Почевши од оног високог и маленог амфитеатра на којима су на класичним дневним представама били понајвише ђаци и други редовни посјетиоци, па редом све галерије са узаним ложама међу којима су се као ограде бијелили мраморни, често поређани стубови ; и галерија прва без ових стубова и изнесена ванка као балкон а сакривајући под собом партерске ложе у које би долазили они што не желе бити виђени; па све до онијех снажнијех кариагида које држе на својим плећима оне ложе које су већ на позорници — све је то показивало правилан и елегантан стил и укус вијека у којем је ова зграда постала. Видјели бисте такође и нову завјесу, чувену гвоздену завјесу која је нарочито ради спрјечавања пожара начињена а која овога пута, баш при пожару, није учинила своју дужност. И док бисте гледали ону дугу колонаду на завјеси насликану и пред колонадом шест биста највећих француских драматичара, или разгледали елегантну