Зора

Бр. Т.

3 0 Р А

Стр. 175

А како ме отац за вријеме нашег живљења на нашем имању у сјеверној Шведској употребљавао да пазим на слуге на дјевојке сам касније гледао сам од себе — то нисам имао никако прилике да уживам изврсну елементарну наставу, коју бадава даје шведска држава својој дјеци. О овој настави доцније у толико мање имађах појма, кад се посветих трговању коња. Године 1880. продадох све моје коње, задржах само мога сиротога Пегаза, с којим, мислим, никад се не растајати. Потомке овога живинчета према времену и прилици радо отуђујем, а моји издавачи, господа ЗеН^тапп & Со. у Штокхолму, имају обичај да једног од множине њих пусте у слободу сваке године око Божића. Кад ми је било четрдесет година, дође ми некако у главу, да ја ама баш ништа не знам, те се потрудих да научим бар што је најпотребније. У исто вријеме почех да пишем за листове, и од тада ни једна недјеља да прође, а да ја не дам какав прилог за норБерлин, 1900.

вешке новине. Овамо — онамо ја сам био, било познат публици, било непознат, било под мојим или страним натписом, сарадник 37 новина и часописа. Године 1889. бјеше ми понуђено од Аскела Форсберга, сопственика и шефа — редактера „8та1апро81;еп" једно мјесто у редакцији овога листа, чији самја сада ортак — сопственик. Ја сам један од најбоље ожењених људи Шведске. Моја жена, Хилма Јахансон, која је само једно чедо наше сиромашне провинције, поклонила ми је, сем радости, и среће, и своје помоћи око мојих приповиједака, једнога сина, Сигмунда, који је исто тако живахан као његов отац, само што обећава бити много племенитији и уљуднији. Поносим се најбољим здрављем, а не патим ни од гојења, ни од лупања срца нити, пак, од новчаника. И, најзад, надам се, да ћу још многе године свога здравља и живота увесељавати моје драге читаоце и читатељке. Пр. ђ. јУ, Г.

Мајор — #1Ггес1 V. у Ј цијелој ШведскоЈ не бЈеше ни бољег човјека, ни њежније породичне главе, ни племенитијег командира, од капетана и витеза Вазе ордена, Оскара од Себелшилда. Његова жена и дјеца вољаху га више но сви остали официри у регименти (с изузетком најстарије кћери, која у томе потаЈ "но претпостављаше потпоручика од Пфлацменфелда), а у чети његовој не бјеше ни једног војника, који би у рату се користио општим метежом, па да му просвира куршум кроз ребра. Па, тако, дође једнога лијепога дана поштар, те послије њега Оскар од Себелшилда као без главе јурну кроз трпезарију у кујну и довикну својој жени, која се истом забављаше око неког лијепог кухања:

в коњ з^епб1јегп — Густава, данас нас је задесила велика срећа. — Твоја пасианса довршена, драги старче? — упита домаћица. — Лудост, нешто више! — Позвани смо код генерала на ручак? — Још више! •— Оскаре, да нисмо бар што год на лутрији добили? — Густава, ти си мајорица! ■—- 0, Боже мој, Оскаре! Ах, моја мама одмах је рекда, чим си ме запросио, а тата о томе није хтио ништа да зна: у Себелшилду скрива се нешто, он ће постати штабни официр! Да, то је она рекла!... И новоиспечена мајорица загрли свога старца, тако да полети око његових ушију