Зора

Стр. 176

3 0 Р А

Бр. V.

брашно с њезине хаљине, и даде му један тако звонак пољубац, да људи напољу помислише, е прште нека бомба. Дјеци би усекнут нос, те они добише свечано допуштење, да тату пољубе и да му честитају. Служавке поклекнуше и рекоше, да сад баш морају да кажу „Ваша Милости." — Не, Грете и Лизо, — одби госпа Густава — та ми смо сви пред благим богом једнаки; па, дакле, зовите ме просто само „госпо мајорице!" — и дирнута при том обриса очи окрајком од кецеље. То бјеше прије подне. Кад, послије подне ето госпођице Аурелије Аквилине од Себелшилда, најстарије сестре мајорове, па срдачно загрли свога брата, пољуби га звонко у оба образа и удари га својом кесом гдје стајаху плетењаче по плећима, тако да затандркаше игле. Проли при том од узбуђења крупне сузе и узвикну: •— Оскаре! Оскаре, наши претци гледају с неба на тебе и радују се поштовању, које ти одајеш имену Себелшилда. За пошљедњих седамдесет и седам година нико се од Себелшилда није више уздигао, него до капетана, свештеника или судског писара, а ти си само мајор! Нека ти благи Бог да, да ту част дуго и дуго уживиш!... А сад, да ти се покаже, Оскаре, како се јако радује твојој срећи твоја стара сеја Аурелија, ево ти три стотине круна за једног јахаћег коња! И она грчевито претураше у својој помпадури, и тек да доврши свој говор, а лице мајорово се наоблачи и руке му се опустише низ тијело: — Буди Бог с нама! —- узвикну он. — Та ја морам јахати! Ама, баш никад на то нисам помишљао, драга Аурелија! — Тата ће да јаше! Тата ће да јаше!... Добићемо једног парипа, ура! — узвикиваху мали Себелшилдови и од радости заиграше у наоколо по соби. —- Онда нека ђаво носи мој мајорски петент! Ви ћете да видите, да је јахање моја несрећа! — Лудост, Оскаре! То морају сви мајори, па, да како, да ћеш и ти то моћи.

Зар не знаш, да си ти татину Зулејку јашио на Лениној свадби; а од тада једва да је четрдесет година!... рече тетка Аурелија. Мајор јетко уздахну, захвали сестри на њезином новчаном поклону, па од тада, гледавши себе сваке ноћи у сну у гробу сломљених руку и ногу, прочитаваше у молитвенику молитве за све јахаће кандидате смрти на глас и побожно. Мјесец дана доцније отпутова мајор у пратњи своје кћери Гавриле и с три стотине круна тетка Аурелијиних у варош на марвени трг, да купи тамо једног коња за бој. Гаврила, пак, с тога, да пази на то, да јој не наговоре оца, да купи каквог одвећ жеравог коња, који би могао својим срчаним темпераментом отргнути породици потпору, а регименти њенога мајора. За кратко вријеме нађе се један вранац задовољавајуће висине, прилично мршав, али тако смјерног и привлачног за око изгледа, да се могаше мислити, да је одрастао у каквој поповској кући. Коњу бјеше десет година, а стајаше три стотине круна, што се баш како треба подудараше с поклоном тетка Аурелијиним. Би призван и. један марвени љекар ради савјета. Али су људи ове врсте понајвише загонетни, тако да би сам Господ знао игга они мисле кад о коњима говоре. Елем, коњски љекар рече: „Коњу, прво, није десет, него најмање петнаест година: друго, има на предњој десној нози двије велике мртве кости; треће, тврдоглав је и, четврто, неко је нагризало јасала прве класе. Али, у осталом без махна!" Коњ би, дакле, купљен, а тако и једно седло и потребна спрема. Мало за тим бјеше парип у гостионичарској штали Мајора од Себелшилда, гдје га госпођица Гаврила храњаШе шећером, мрквама и сомуном. Сјутра дан оде мајор у варошку касарну и на своју радост затече неколико старих другова из кадетског доба, који га позваше на доручак. Доручак шкољака са шампањцем изазва знамениту промјену.