Зора

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 177

Господин мајор отпјева куплет из Париског окииота, хоћаше Гаврилу пуншем полити и уштину слушкињу за образ. Па још, док је он иначе са страхом и трепетом изгледао тренутак кад ће на своме коњу за бој појахати на челу свога батаљона, би сад тако предузимљив, да хтједе с мјеста предузети једну шетњу јахањем. Гаврила од страха проли сузе. —- Драги, мили тата, не јашите прије на овом коњу, него кад одемо дома — мољаше она преклињући. — Мама треба да буде присутна, те да га може уздржати, ако се ражђипа. — Драго дијете, —■ одговори мајор од Себелшилда достојанственом збиљом војник, прије свега, мора мирно да гледа опасности у очи. Ако је живинче баш и плахо, тако ми Бога, ја ћу га и укротити. Дакле, не плачи више, дијете моје, ја сам већ купио себи чакшире за јахање и мамузе, и ма шта било да било,ја ћу јахати још данас прије подне. Гаврила не би хтјела да види, како би јој отац био разнесен од копита дивљега коња. Клечећи на кољенима у својој соби у хотелу, преклињаше небо, да јој заштити оца при његовом смртоносном јахању, док, све слуге у гостионици помагаху мајору. Један држаше десну, други лијеву узенгију, трећи узде, а најснажнији латише се обију ногу мајорових, посадивши га уз један снажан усклик у седло. А вранац бјеше, одиста, неко изврсно живинче. Он пошета главном улицом врло лијепо и иђаше тако мирно, као ђаво при погребу своје старе мајке. Али на једанпут стаде пред врата једне велике куће, па ни да се макне даље. Мајор га удараше корбачем, али кљусе само окреташе главу и погледаше га као пребацујући му што. Мајор призиваше у помоћ све великодостојнике пакла, али живинче само што мрзовољно тресаше гриву. Најзад, изађе нека љепушкаста собарица и рече: „Господин државни савјетник није код куће." Тек што се уклони дјевојка, а вранац већ својевољно пође. Али при том не би

послушан дизгинима, него настави пут како је он знао; па тек стаде пред једну другу кућу. Опет првашња промјена мисли између коња и јахача, опет ударци и нови узвици свих паклених силника, али опет и с првашњим доживљајем. Коњ се помаче с мјеста тек кад изађе неки послужнички дух те куће и кад рече: „Господин срески капетан тек је око два сахата да се с њим говори." Послије овог примања к знању, коњина опет продужи пут. Мајор се хоћаше сад вратити у своју гостионицу, али његов коњ не бјеше те намјере. Он је то радио као по неком одређеном плану и мајор најзад мораде попустити, оставив њему „управљање." Те тако се задржаваху једно за другим пред двадесет и осам кућа. Задржавање пред разним вратима трајаше увијек толико, док не би когод изашао и с мајором што проговорио. Прије се не би макао коњ с мјеста. Послије двадесет и осмог увраћања окрену се он лијево и похита у најбржем касу кроз десне варошке вратнице. — Уставите ми коња! Уставите ми коња, ја хоћу у моју гостионицу! — урлао је мајор. Људи по улицама гледаху га и само се смијаху, а за малочас нестаде и коња и јахача. Тек послије много сахата врати се мајор на једним колима, за која бјеше натраг привезан његов коњ. Гаврила полете своме оцу на груди и узвикну: — Мили тата, зар си одиста још жив?! — Одиста живим још, али сам купио коња неког мљекара — рече ражљућени и узбуђени мајор. Пошто се мајор одљутио од своје прве страшне срџбе, ријеши, великодушно да опрости. Коњ бјеше иначе смјеран и наиван и не покушаваше силом се отрести свога јахача. Његова првашња каријера као мљекарског коња неће му ништа сметати на другом мјесту, гдје његов некдашњи газда нема муштерија за млијеко. Код куће он постаде љубимац цијеле породице. Шетао се слободно у наоколо по дворишту и јео је храну из дјечјих руку. Па још добро живинче није пуштало само 23