Зора

Стр. 178

3 0 Р А

Бр. У.

мајора, него и дјецу да се на њ посаде; а како га овдје ништа не подсјећаше на варошке муштерије, ишао је послушно куд се год хтјело. У јесен бјеше маневра. Вранац бијаше обао и гојазан, а мајор је себи начинио нову униФорму, те обоје сијаху као тек орибане џезве на сунцу. Свејеишло својим редовним ходом, све до оног тренутка, кад оно регимента треба да пође у маневру. Кад војници, спремни за марш, стадоше у врсте и редове, а пуковник, потпуковник, сви официри и мајор од Себелшилда на своје коње сједоше, отпочеше бандисти да свирају весели марш: „Ти си лудо, дијете моје!" Ну, кад чу мајоров коњ прве тактове, наћули уши, испружи главу, захрже задовољно, издвоји се из реда и покаса на једно мјесто, гдје бјеше довољно простора за умјетничке комаде, да тим развесели гледаоце. Сад почне једна несравњиво комична игра. Вранац најприје играше по такту музике, по том се поврати и направи красно деФиловање лијево и десно, а при том избациваше ноге као каква балетска играчица. Па се онда постави на задње ноге, балансова предњим ногама у наоколо у ваздуху, трчаше по том неколико минута шпанским касом, измјени овај галопом и сврши 4оиг тиме, што клече пред пуковника и што великодушно притиште чело на земљу. Даље, играше још валцер, галоп-полку, кадрил и франсе, иђаше на задњим ногама и напријед и назад и ствараше такве умјетничке комаде, да цијела регимента сасвим озбиљно мишљаше, да је у мајору и његовом коњу ђаво. Подофицири и војници најприје угушиваху смијех, али кад видјеше пуковника и потпуковника гдје се смију и кад опазише, да се и други мајор и остали официри држе за трбухе и да су од смијеха готово модри у лицу, сложи се цијела регимента и смијаше се тако, да је све одјекивало у оближњој шуми и да су им телећаци на леђима све тандркали. А свирка непрестано Берлин, 1900. — ог

свираше: „Ти си лудо, дијете моје!" и вранац играше све даље и даље, и ствараше такву игру, да му само бијела пјена одлијеташе. Несрећни мајор који већ одавно бјеше дизгине испустио, држаше се објема рукама за гриву и вапијућим гласом викаше: — Господине пуковниче... о, господине пуковниче... ја... ја не могу више... о, сатано... опростите... то ми је смрт... придржите ме... Ссс, ссс, ссс... господине пуковниче... ја мислим, дајеђаво... помоћ!... Музика свираше све даље: „Ти си лудо, дијете моје!" а пуковник, сви официри, подофицири, сеизи, значари и цијела регимента смијаху се до заноса. На послијетку махну пуковник своме ађутанту, који пређе служаше у коњпци, а био је и у јахачкој школи и важио је као један познавалац коња првога реда: — Господине потпоручиче, ви нам као пређашњи каваљериста можда можете рећи, шта је то с мајоровим коњем? — Господине пуковниче, — бјеше одговор — по моме не мјеродавном мишљењу мора да је коњ провео своју младост у каквом циркусу, па је своје умјетничке комаде продуцирао по тој мелодији, коју музика сад свира! — Та, до ђавола, бандисти, престаните са свирком! — викну пуковник. — Мајор може још од тога и смрт добити! Тек што су свирачи инштрументе с уста макли, а вранац стаде као какво јагње, док му зној цураше низ стране. Мајор од Себелшилда доби дуже одсуство, да се опорави од вјежбања у игрању, које је још дуго у свима чланковима траг оставило. Али његов коњ не дође више никако на маневру, те кад би доцније међу официрима дошао говор на коње у опште, а особито на вранца мајора од Себелшилда, рекло би се: „Е то бјеше славан коњ! Ама га његова богата искуства у животу учинише сасвим неподесним за једног остаријег пјешадијског официра, а оца једне породице." јђорђе ЈУГилобановић.