Зора

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 179

У 6 — Егпб! УОП ))Ј-Ја ли ме већ гоне?" Пјешачио је по суром од прашине путу, погледајући и ослушкујући десно и лијево. Није се освртао; видио би му лице кад би ко за њиме ишао, а он је хтио, тако је и изгледало, то да избјегне. Мјесто очију служио се ушима које изгледаху одвојене од главе, велике, гломазне, заокругљене на дуж, као спроводник звука. Непрестано је ишао, тешким, неодмјереним кораком, даље, све даље; обућа му бијаше сва у прашини. Није корачао као што ходе људи у шеталишту, није ни као човјек који иде послом, него као да има нешто за њиме од чега би хтио да се уклони, брзо, брзо, те да се између њих створи толики простор да оно остане тамо гдје је, да му не може устопце ићи. Наједанпут сврну с пута. Десно, на ивици шанца што је поред пута, бијаше велико дрво, храст. На мах се обрете иза тога дрвета, па се приљуби уз њега. Није паметно учинио што је прискочио дрвету; јер ако заиста ко иде за њиме и посматра га, могао би што посумњати. Тако Је он мислио. Даље није могао издржати, сувише је јак био притисак нагона, морао се осврнути. Погледа око себе. С пламтећим, испитујућим очима гледао је иза дрвета дуж пута којим је прошао. Одахну, не види живе душе. Нема човјека на путу, нема га ни на околним пољима. Прислушкује, ни одкуд се глас не чује. Све још спава, јер је била рана зора. Л>етно јутро, небо натмурено, облачно, хладовито. Могао би на тренут отпочинути. Потребан му је био мали одмор, толики је пут прешао. Тамо, гдје се сура пара уздигла, као огромно, оловне боје кубе, тамо је велики град из кога је сад дошао. Двије миље је далеко од града, између предграђа и села што га окружавају. А ишао је брзо. Наслони тијело на храст, мрша-

ј ц а ^Шепђгисћ во, младићско тијело, уз које се бијаше прилијепио капут, ушљец зноја који је цурио низ тијело. Скиде капу с главе па превуче руком по коси; вода је млазила по прстима и капала на оковратник, као да је мокар сунђер циједио. Држећи капу у руци, прљав, изношен шешир, мислио је: Куда ћу сад? Пут је водио у шуму; још пола часа имао би ићи до ње. То је сад била његова циљ. Кад би већ био у шуми! Прикрио би се у густо шибље, био би за неко вријеме осигуран. За неко вријеме — јер је извјесно да ће се потјера за неколико часова кренути. Да ли су је већ нашли, ону старицу, што тамо у великом граду, лежи удављена у својој постељи? Вјероватно. Ако су је нашли, да ли знаду ко је старицу удавио. Становао је код ње један младић, само за преноћиште, а њега је данас у зору нестало, дакле он је. — Нехотице ослушкиваше опет у правцу ка граду. Не чује ли се отуд потмуло хржање? Не чују ли се опет измијешани гласови? Звека сабаља? Топот коња коњичке жандармерије! Не, ништа се не миче, не чује се никакав глас. Још је у добитку, још је сигуран осмјејак му пређе преко лица, голобрадог, наказног, прљаво-блиједог лица. Може бити да је још нису нашли. У оној великој кући нико се не брине за усамљену старицу. Може бити да ће проћи неколико дана док примјете да је не.ма. Онда ће иробити врата, која нико није отварао, и — онда ће је наћи. Међу тим он ће далеко бити од тога мјеста. Сад има новаца. Истина, толико нема колико је очекивао. Та није још ни избројао колико има! Само што је турио РУ К У У разбијени орман и дочепао чарапу, у коју је старица склањала своју у23 *