Зора

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 183

јање инсеката дјејствоваше на њега као пјесма која успављује. Глава му клону на траву — заспа. Да ли је што сањао? Да ли га у сну какав терет притискиваше? Био је узнемирен и у спавању, удови му се трзаху, лице му показиваше грчевите покрете. Пошље једног часа пробуди се с узвиком ужаса. Причуло му се да га неко по имену зове, не човјечјим тоном него чудноватим, јаким, страховитим гласом. То је тако јасно чуо, да је скочио и узвикнуо: Ево ме! Али кад је очима потражио званика, видио је да никог не бијаше у близини његовој. Да ли је истина то сањао? Или је то било само уображење? Сан га бијаше толико занио, да је сад осјетио потребу да размисли о свему што се с њиме догодило, и како је он то дошао у шуму, гдје се сад налази. Уз то је осјећао као да му нечија рука хоће срце да смрви: осјећај самртничког страха, укочености, као да се налази нешто страшно близу њега, за њиме, над њиме, на све стране, па га посматра, ослушкује, забрањује му да се креће. Кољена му дрхтаху; није имао смјелости ни да коракне, па се приљуби дрвету испод кога је лежао. То је било мјесто које му се мало прије тако допало; то је она шума која га је милостиво примила и заштитила. Али му је сад све то друкчије изгледало, све се преокренуло. Вјетар отгточе дувати с двојном јачином. Нема ни једног облака на небу; небо је изгледало као огроман штит од блијештећег метала. А вјетар је дувао и покретао шуму, изгледа као да је жива! Тамо, на вису, савијаху се гране и лишће је треперило, као да је вис чело, а гране с лишћем да су коса што га покрива. Да, изгледало је као да се и висови покрећу, зловољни, дивљи. А вјетар је дувао њему у лице, те се врхови дрвета савијаху у правцу ка вису на коме је он стојао; сви, као да су у договору, једноврсно се савијају и усправ-

љају, и опет се савијају у истом правцу, као да показују на вис, на тај вис на коме је он стојао. И не само врхови оних тамо дрвета, него и ових у његовој близини то исто чине. Неколико корака од њега, ту на вису, бијаше велики грм чије се стабло издвајало у двије снажне гране. Кад га вјетар дохвати, те се гране савију као двије руке, и тако се савију као да би хтјеле њега обухватити. Није то била обмана, него се те гране пружаху и савијаху баш према њему. Грм је стењао под снажним притиском вјетра, али тако, као да је давао од себе глас: Ту—ту—ту. Незгодно му је било, врло незгодно, па хтједе отићи с виса. Али куда? Натраг? Одкуд је дошао? Онда би пао гониоцима у руке. Дакле даље? У долину? Надвири се преко ивице виса — долина је изгледала као узрујано море и као урликање допираше до њега хучање вјетра. То је било најгоре, то непрестано и страховито хучање вјетра, који се претворио у непогоду. Као да је ускипјела жуч овладала природом! Мало прије не бијаше те жестине — зашто је сад наступила ? Гледајући тако у долину, у незнању шта да чини, гледајући како се врхови дрвета туку међу собом, ударају један у другог и један преко другог, примјети убица и био је оштроуман, нешто чудновато. Вјетар је носио, а врхови дрвета прихваћаху па одбациваху једну ствар која очито није шуми припадала, није била откинути лист, не бијаше ни отргнута гранчица, него некаква сура ствар која је најприје изгледала као пруга, па се онда умотала у колут, па опет — ох, то је сура, вунена чарапа коју је он бацио а није видио гдје јепала. Тамо је дакле пала, тамо доли наврх грма, па је шума неће, силом је баца од себе. За то је једно дрво бацало чарапу другом, па оно је одбаци трећем, а треће је одгурне од себе и тако је ишло даље, све даље, све с већом жестином, с потмулом хуком, као прилив воде која упорно надолази, расте, јер су јој ставили препрјеку