Зора

Стр. 184

3 0 Р А

Бр. V.

коју она неће, али не може дајесавлада, као да је отровна ствар. И опет осјети онај сунђер на својим леђима, и како млази хладна вода низ ртењачу — он је шуму отровао! Са суром чарапом убијене старице, с гадном вуненом чарапом, он је шуму оскрнавио, осрамотио! отровао! Не само с чарапом, него је и он собом шуму отровао! У ЈУ Т РУ ка Д Ј е ступио у шуму, она није знала ко је он; за то га је онако лијепо примила, прикрила и заштитила. Сад је шума сазнала ко је и одкуд је дошао, и за то она срчба! За то су грмови на њега показивали, сваки за себе и сви заједно. То што је чуо, није било несвјесно хучање вјетра, то бијаху гласови, узвици! Једно је дрво довикивало другом, а друго трећем и све даље: Убица! Убица! Убица! Да ли је заиста тако било? Је ли он то заиста чуо? — Да, да, тако је било, чуо је — глава му клону, зној је капао с чела његова — јасно је разумио. Шума није била без свијести и разума, није то био дио земље шумом покривене, као што је он мислио, него је ствар која мисли, осјећа, ужасна ствар! Зар није могао раније примјетити што сад тако јасно види? Та ова шума има лице, огромно, страховито лице! Ено тамо, према њему, колики је нос у шуме! А чело јој набрано, с обе стране широки образи с дугом, усколебаном брадом! Али очи, очи! Гдје су јој очи? Тражио их је и не видје их. То је страшно, не може да види очи у шуме! А осјећао је да их она има, да, осјећао је; оне су ту, али не може да каже гдје су. За то му је немогуће сакрити се од њих! А оне упрле поглед у њега, па га пробадају. Сад сазнаде шта је оно било, оно

нешто, што га је непомично и нечујно посматрало кад је новац бројао. То бијаху ове страховите очи које не може да види, а које су ето ту, опет га гледају, укоченим погледом, ни да трену, па продиру погледом у његову унутрашњост и читају тамо као у отвореној књизи. Даље није могао изаржати; чинило му се, да су га те очи приковале за грм. Пређе на другу страну грма, па се сакри иза њега —- ништа не помаже. Оптрчао је дрво, једанпут, двапут, трипут, као полудјели, док му се не заврти у глави, ноге га издадоше, посрну и стропошта се на земљу, па је притиште лицем, а рукама заклопи уши, да ништа не чује, да не види ништа! Али као да је шума примјетила да се он крије од ње. С десетоструком жестином подиже се хука са свију страна, па уз његове уши, уз саме његове уши проламаше се глас грма који се крхао: Ту ту — ту. Скочи; лице му добило други вид, развукло се па је мртвачки блиједо; уста отворена, а из њих избијаше пјена. У општој хуци стаде и он урликати, али крештећим, човјечјим гласом: Убица! Убица! Убица! Скиде капут па га баци на земљу. Више главе, могао ј.е руком дохватити, пружала се грана права као руда. Он узе кајиш с којим је био опасан —• и * Пошље осам дана донијеле су новине вијест: да је пронађен убица оне старице, коју су нашли удављену у постељи. — У шуми, пет миља далеко од мјеста злочина, нашли су га објешеног о једно дрво. Шумар је наишао на његово мртво тијело. Земаљски суд није више био потребан. Тј~ски.