Зора

Стр. 160

3 0 Р А

Бр. У.

Она чисто отскочи и, стидљиво, заклони главу крилом. — Ух, ух, ух, како непристојно говорите! — Ја не знам, шта је ту непристојно. — Одмах говорите о свадби... А о љубави ни спомена нема... Види се, да нисте начитани! Нисте, сигурно, прочитали ни једног романа. Он зину од чуда : — А шта ј е то ? — Књига, у којој има свашта... Има и лијепих ствари, а има и чуда и страшила, да се најежите. Он заврти главом. — Ја не знам већег страшила од лисице... — Онда не знате ништа. Пијевац се окрену око себе на све стране, да види: има ли још кога. — Ама што ми говориш т, кад овђе нема никога осим мене? — То је из учтивости. — Ама реци ми ши. Ја волим, да се држимо старинскога адета. — Нисмо још одиграли ни једне мазурке. Пијевац се почеша панџом иза увета. Ни ово јој није разумио. Макар и кокош, признаде у себи даје паметнија од њега! — Ама шта ћемо ту отезати, дрекну уједанпут. — Питам те ја лијепо: бегенишеш ли ти мене? Она се као застиди. — Та... оно волила бих вас... али да се владате мало по роману... Ето н. пр. правите ми серенаду. Он зину још јаче. —- Тзаво ме понио, ако ти десету ријеч анлајишем... Кажи ти мени лијепо, шта је то? — Дођите ноћас, па ми пјевајте какву лијепу пјесму. Он залепрша крилима од весељг.

— Е то је лако... Знам ја много пјесама... Доћи ћу, па да чујеш како сам грлат... Растадоше се... * Чим је поноћ прошла, ето кицоша, па хоп на газда Марков дувар. Кокош Је баш спакала у ћумезу, кад се он раздера: Спаваш ли, злато моје Спаваш ли, ој ? Кокош се за час прену, а прену се и газда Марко. Њему се испочетка учини као да сања, но како се пјесма отегну, он скочи и почне слушати. — Хм, Митар погани син (а Митар му комшија), купио пијевца да ме љути, — прогунђа. Пијевац пјеваше правилно готово сву пјесму „Спаваш ли?" Али бадава кад газда Марко ништа не разумједе, него оно ужасно „кукурику". А то „кукурику" продрије му кроз уши, па чисто до мозга. Газда Марко скочи:. — Бре даћу ја теби „кукурику", ниткове и нитковски сине... Па шчепа свој шгап и онако необучен полети према дувару. Срећа, да га кицош зарана опази, па искочи на кућу и поче зијевати према њему, као да му се руга. ГаздаМарко удари камењем... Пијевац полети даље... — Ово ваља! Ово је романтично! — затапша кокош крилима, топећи се од милине. * Сјутра дан, ето опет кицоша. Накривио кресту, па пјева: „Дикин тата има двоја врата." Кокош га дочека далеко љубазније, него јуче. Чинио јој се чак и љепши и гиздавији .