Зора

21

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 161

— Но како ти се сад свидим ? — запита је. — Зар оно није било јуначки? — Романтично !... Дивно !... Он јој се приближи и помилова је крилом. — Сад заслужујем да пођеш заме, а? Она изви главу, као мачка кад се помилује. — То не... Сад заслужујеш, да ти говорим шџ и да ти дам први пољубац. — Не ћу ја тако, — окоси се он. — Будало, то је у моди. Тиме се обично почињу сви романи. — Не... не... не!... Ја то не ћу. Она се мало наљути и уздигну кљун на више — Онда, за казну, наљутићу се на те и нећу се одљутити, док ми не приредиш још једну серенаду. Он се малко замисли. -— Добро, — рече, — али ако ћеш сјутра бити моја. — Хоћу — одговори. —- Е, па онда до виђења! — АсИеи! Он опет преко кућа одлети. Боље што се није осврнуо, јер да се осврнуо тад би лијепо видио како се украј кокошке створи један гаћан и изненада је кљуцну кљуном у кљун (или, како би он рекао, пољуби је) Она се окрене и погледа га као увријеђено, но не одвећ оштро. —• Господине, ви сте дрски! — Молим ја сам адвокатов пијевац. Ја не знам параграФа, по коме би пољупцем чинио злочин или преступ — одговори он и задовољно додаде — кб, кб, кб, кб, кб. Њојзи се те ријечи свидјеше као врло паметне. Бадава, Финије пијевце лако је познати! — Ви сте много читали ? — запита га некако и сувише весело.

— Много... Баш сам и сада читао о једноме злочину, кад чух, гдје се онај кицошки глупан дере. Одмах сам мислио, да ће бити какво чудо! И гле, нисам се преварио. Ви сте право правцато чудо т. ј. чудо од љепоте. Па је опет кљу... то јест пољуби. — Маните! Видјеће ко! — крикну она и сакри се у ћумез. Он, весело намигну, узви главом и врати се натраг. . * Пред зору дође опет кицош да запјева. Он дигну глас и отегну, но тек што је прешао неколико тактова, створи се поред њега гаћан. Макар и незван зину и он и пусти глас, који готово заглуши кицоша. — Безобразниче! — викну кицош и прекиде пјесму. — Охо, то је увреда... одговори гаћан и диже главу — молим вашу карту... — Незнам ја увијања, само ти и опет велим, да си безобразан. Гаћан се расперуши. — Доста је! — крикну. — Сјутра очекујем твоје дјеверове. — Нисам ја дјевојка, да ми требају дјеверови. — Нађи их и пошаљи ми. Тоје ред. Ми ћемо се бити! — Е, ја сам на бој готов! дочека кицош. У тај час помоли се газда Марко. Кицош, као да му се надао, стругну без обзира. А гаћан се накостреши, па као да ће полетити Марку на главу. — Шта ћеш ? — дрекну. Истога часа погоди га камен у крило. Он се преврну и одлети без трага. * Сјутра дан, пред очима лијепе коке, био је двобој. Двије мегдан-