Зора

27*

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 211

Као што смо, пишући раније о њему, рекли, Војислав је био уметник песник, сликар у песми; он је речима сликао, најчешће природу, пределе у разно доба године; са чега је Слободан Јовановић, у једноме пуном духа чланку, о њему рекао да је песник годишњих времена. То би се исто могло рећи и о М. Јакшићу: и он је сликар у песми; и он пева годишња времена; и више но то, — да је он песник премена у опште; јер он пева не само годишња четири времена, него још и разна времена дана и, сувише, време у смислу погоде. То се види из самих наслова његових песама које ћемо овде исписати (да и не помињемо оних у којима се то исто пева али се не види из самог наслова). И тако имамо : Песме о Чешири Годишља Времена. Пред Пролеће; У Пролеће; Пролетње Јутро на Селу; Једног Пролетњег Дана; У Шуми с Пролећа; ЛетњаНоћ; Јесен; Јесењи Дан; Јесењи Дарови; Зима; Зимска Ноћ; (опет); Зимски Осећај; Лето и Зима. Песме о Доба Дана. Пред Зору; Рано Јутро; Јутро; Пред Подне; Вече; Вече на Трави; У Ноћи; Ноћ; Ноћ у Пољу; Ноћ на Реци; Ноћ у Шуми. Песм.е о Времену (погоди). На Месечини; На Омори; НаПрипеци; После Кише; У Бури; У Магли; Суша; Ветру; Пролетњи Облаци. То, напослетку, не чини ништа, — свак пева што се њему допада; то је његово право. Наше је, опет, да тражимо да песма коју спева буде лепа. А како пева М. Јакшић? Једна или две од ове врсте песама његових, треба признати, нису сасвим рђаве: њих је могао испевати и Војислав, — док се учио певати; као на пр. ову песму Рано Јушро:

Бели се Исток. Спаваћиве сени Г1о гори ћуте. Дубоко на Југу К'о далек пожар зора се румени И једва свегли тамном видокругу. Ближе у мраку тихе равни леже, Ноћ задоцнела још на њима спава; Тамо к'о меко сребро се растеже, То јутро беле магле размотава. Гасну звездице Већ хладно јутро стоји на планини, • Под росом трепте шумице увеле Тихо се дими село у долини, Јутро отвара очи невеселе Остале су све слабе и без вредности. М. Јакшић не уме описивати природу; он мисли да је за песму у којој се износи каква слика из природе довољно само побројати оно што се у њој види, и да је слика коју треба да нам да, готова; и за то савесно набраја, као у песми На Брегу: Тихо је... На вису ветрић само ћарка. Летају лептири и грају скакавци. . Далеко на Југу видокруг се праши И дими се раван; села расејана Као беле птице на зеленој паши(!) Блистају кроз маглу сунчанога дана. Исто тако и у песми Пролетње Јушро на Селу: Кућице трепте у јутарњем сјају, По крововима маховинама гори, На прозорима окна; врапци грају, Рог говедарев весело се хори. Над сеоцем се високо надвило Плаветно небо, тихо се покреће Млак поветарац, таре слабо крило О сјајно џбуње, сунчано дрвеће... Тако певати и тако описивати може свак; то нити су песме, ни описи. Ми знамо шта ће нам се одговорити: да песник не може све, и да треба и онај ко песму чита да донесе нешто. Само што је оно што овај треба да донесе, примчивост, да је кадар осетити оно што се у песми изнесе, а не способност да покренут песмом он сам ствара; иначе би тај захтев излазио на то да ми, ако ће бити и у мислима, ис-