Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 215

су сликови најчешће погрешни, сликови само за око, тиаографеки сликови. Да не тражимо других, нарочитих примера, узмимо само последње примере што смо их навели не за то да покажемо какви су му сликови, него шта је све кадар учинити за слик: облаком — тежаком; долинице — трепавице; сиње — растиње; веђе — пређе; пала — вешала, — све су то погрешни сликови, у којима се не води рачуна о акценту. Готово да човек, због оваквих стихотвораца, одобри Драгиши Станојевићу што је, у своме преводу Ариоста, ударао оне силне акценте. Тако је са сликом у песмама М. Јакшића. И како је с овим, тако је, врло често, и с ритмом; и с њим натеже, као год и са сликом. Он почне на пр.: Он се трза — али зашто Кад је свршен славни бој, Кад слободи песма јечи А ЈеФтају славопој ? и онда наставља: Је л' умор од борбе славне, Или пева: Вук вије пред селом, глас му се разлеже Г1о белим пољима; бурна вејавица Бесни ми на прагу; мраз и цича стеже Дрвеће и небо без сјајних звездица? Чудновато! После толиких жртава што их М. Јакшић чини за

љубав слика и за љубав ритма, песме његове не само да немају свакада права ритма ни правилних сликова, него, покадшто изгледају да нису ни у стиховима. Прочитајте на пр. ово : Кућице трепте у јутарњем сјају, По крововима маховина гори, На прозорима окна; врапци грају Рог говедарев весело се хори. Над сеоцем се високо наднело Плаветно небо; тихо се покреће Млак поветарац, таре слабо крило 0 сјајно џбуње, сунчано дрвеће. Толике жртве, — за шта? За ништа: зато да се испевају песме које најчешће немају правилних сликова, врло често немају ритма, а доста пута немају никаква смисла и противе се здравом разуму. Ми разумемо песничку слободу. Али она је прерогатива само песника по Божјој милости, никако узурпатора стихотвораца. Слободе, у осталом, какве допушта себи М. Јакшић, нису допуштене ни правим песницима, а још мање су оне допуштене простим стихотворцима као што је он. И зато ми против тих слобода протестујемо; протестујемо у име српскога језика, у име укуса, у име поезије, у име здравога разума.

0 о у т ( — Како51 Причао ми отац више пута, како онда, кад је он почео путовати не бјеше жељезнице. Кад почеше код нас правити прве жељезнице, тек му науснице ударише. По том је и рачунао вријеме. Кад пођоше први возови, већ поче и брада да расте. Он-

)вању У1И0Г да су машинисту титулисали „високоблагородним господином", јер мало бјеше њих, који се разумијеваху у тој мајсторији, па зато су их и поштовали и добро плаћали. Кондуктера су већ називали само „благородним господином"; а што се тиче