Зора

Бр." VI.

3 0 Р А

Стр. 217

кара у Енглезов купе. Држао сам зацијело, да ће оданде изнијети какво дијете на умору. Кад оно, а ја видим гдје излази доктор и смије се као луд и зове ме да само уђем у тај купе, кога сваки далеко обилази. Кажем му, да ја, Бога ми, нећу. — Само уђите; дајем вам своју поштену ријеч, да ћете се лијепо провести и пријатно путовати. — Та како ћу врага лијепо провести са једним енглеским творничарем, који има тако књезаво дијете? ■—■ Само улазите, господине. Напошљетку попустим и пођох степеницама дотичних кола. Дијете одмах поче да се дере и кондуктер ме опомиње, да ће ми можда непријатно оити путовати у тим колима. — Огворите ви само врата. Отвори. Унутри се раширио неки дебели братац сам саморан. До сад сам путовао са осморицом у једном купеу и час сам стојно, а час ми је когод сједио у крилу. Дебељко је имао на себи жути свилен капут, на ногама турске папуче, а на глави турбан од перзијског шала. По свуда разбацане справе за тоалету, огледало, четка, чешаљ и т. д. У једном буџаку као неки балдахин оц платна, а иза њега то неваљало дериште. Поред. те шатре сједи Енглез пруживши руку до дјетета, које се и сада у сав глас дерало. Сједнем између једне бријачице и чарапе, држећи кофер у крилу. Био је лакши него онај напуљски трговац са поморанџама, кога сам држао у крилу од Мљетака. Енглез скиде наочари и метну друге. С оним је читао „Тајмс", а с овим је мене гледао. После неког времена рећи ће: — Јесте ли ви глуви ? -—- Нисам. — Волите ли ви плач дјетињи? — Лудујем за њим. — Докле путујете? — За сад до Фиоренције. — Онда ћемо дакле ноћас заједно бити. — Тако изгледа.

— Можете ли ви да спавате, кад дијете плаче? — Спавао сам више пута и без плача дјечјег, али ми је било тешко без њега. Творничар вртијаше главом и поново промијену наочари. Ваљда ће ме кроз њих боље упознати. — Чиме се ви занимате ? —■ запита ме после мале паузе. — Ја сам управитељ у заводу за находчад. Ох, како је лијепо! — викнух, мислећи ту дјетенце, које је у тај пар избацило неколико високих це- а. Бирмингхамски паша извуче руку испод шатре и запали наргилу. Гле, дијете уједанпут ућута. — Управитељ завода за находчад? мрмљаше — то је.већ нешто друго. Шта мислите господине, шта вриједи једно овако дијете, које умије тако дивно да се дере? — Вриједи четир стотине лира. — А ја сам га купио за три стотине. Пружи руку под шатру и извади оданде повеличку лутку од гуме. — 'Го је моје јединче — рече Енглез весело — не иште јести, пити, не треба га васпитати, лијечити а обдар-ено је најдрагоцјенијом особином дјечјом: плаЧем. Са тако лијепо удешеним дјететом и нешто подмићеним кондуктером, путујем владарски кроз цио свијет. Ви сте јућачки овамо продрли, за то ћу проширити и на вас благодат дјечијег плача. Одмах ме је и научио како треба с дјететом руковати. За десет минута био сам перфектни отац. — Знате шта? — рече Енглез — до једног сата послије поноћи ви ћете пазити на дијете, онда ћете мене пробудити, па ћу ја стражарити до Фиоренције. Пристадох. Паша се опружи и захрка. Ја сам само дријемао. На трећој станици јурну на влак читава гомила официра... Наше се мило дјетешце дерало из све снаге. Метнуо сам га на земљу, па сам га газио по стомаку. Официри не уђоше, али се дијете покварило. Престаде плакати. 28