Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 221

Дарвина. За једнога човјека коме је научни посао био споредан, оваке похвале су врло велике. Студије Гетеове у питањима природних наука биле су му од велике користи у његовим књижевним радовима. У њима је поцрпао љубав према непосредном посматрању. Из њихје изнио мржњу према апстракцији, одвратност према унутрашњој култури која се ослања само на идеје и не води никаква рачуна о фактима. „Проучавајте природу!" узвикивао је он непрестано Екерману. Умјетност и наука нашли су код Гетеа своје дубоко јединство. Те двије манифестације човјечјега генија, дотле јасно одијељене, Гете је спојио у складу свога слободнога духа. Оно што нарочито пада у очи у животу Гетеову, због чега се човјек тако радо сјећа њега, то је примјер среће у љепоти. Та срећа коЈа је пала у дио Гетеу на земљи пратила га је и пошље смрти. Никада човјек није био достојније оплакан, никада се мртвачки ковчег није скрио под таквим обиљем цвијећа. Најправеднију почаст, ону коју му је одавала хвалу, у највишим и најпригоднијим ријечима, казао је Карлајљ, — вијенац од црвенога смиља — на још топле остатке великога човјека. Када је опори апостол шкотски дознао, једнога тужнога јутра године 1832, за кобан глас, латио се пера као кадионице, и тај човјек који није био навикао да сипа похвале и који је свој тамњан палио само великоме богу, запјевао је величанствену погребну химну у славу онога „који је обукао празничну одјећу вјечности." Некролог Гетеу од Карлајља, како је то погодно читање у тренутку када се прослављају сто и педесет година од рођења пјесникова! Како су то успјешне ријечи! Какав је то човјечански нагласак! Чланак заслужује да се прештампа одпрвога до пошљедњега слова. Још и данас, све ријечи имају своју тежину, и похвале Гетеу не изгледају претјеране. „Чак и за многобројна срца која су га лично волила, писао је Карлајљ, смрт Гетеова је нешто што не треба о-

плакивати. Ми се држимо схватања гетеовскога када у томе видимо чин пун неке свете величанствености. Сваки човјек мора умријети. Човјеку о коме је ријеч био је дат потпун живот људски и посао који су мало људи могли извршити." И Карлајљ завршује упоређујући живот Гетеов и сунчани дан: „Што је у материјалном свијету сунце, око и откривалац свију ствари, то је поезија у царству духа, то је пјесник у васељени. А живот Гетеов, ако хоћемо добро да га испитамо, тачно је симболисан ходом сунчаним. Узвишено се подиже сунце наше, величанствено на рујноме истоку. И оно гони сабласти и отровну пару које је било много и коју је требало разгонити. Моћно, добротворно бијаше наше сунце, у своме подневном сјају, када је побједоносно пролазило високе просторе небесне. А, сада, видите га како лежи." „Тако паде херој, достојан обожавања." Астрономи тврде да извијесне звијезде које нам изгледају свијегле у ствари су одавно угашене. Али растојање које нас дијели од тих мртвих земаља тако је велико да нам њихов сјај пошље толиких вијекова још непрестано долази. Исто је тако са оном звијездом коју је Карлајљ назвао сунцем гетеовским. Његови зраци још непрестано продиру — гријући и оживљујући — сувремену умјетност и науку. Пошљедње ријечи које је велики човјек изговорио, прострт на своме мртвачком одру: „Пустите да уђе више свјетлости" згодно завршују његов живот и дивно га своде у неколико ријечи. Занимљиво је упоредити смрт Гетеову, тако достојанствену, тако озбиљну, са смрћу не мање достојанственом и не мање озбиљном његова сународника Фридриха Шилера. Двадесет и седам година прије тога. у тренутку када је пао у агонију, пријатељи се наднијеше над њим и упиташе га како се осјећа: „Све боље, одговорио је Шилер, све спокојније." Мужеви Конвента додијелили су Шилеру титулу грађанина францускога, и по-