Зора

Стр. 278

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

из сухи груди, скоро страст, али самоједан део праве и велике. Време јури; ретко која мисао; он се боји мисли ; време јури. Сви горе великим пламеном страсти, сви од реда и бонвиван, и кретен, и он, и она, и блато горе, то се види и познаје; држи јој руку у својој и осећа било како стреловитом брзином бега. како јој се прсти полако грче; њена нога обучена у црну свилени чарапу лежи на његовој; блато се мази; не може више да издржи дивљаштво... У мислима се спушта маглица; гости остали се разишли; цела сјајна соба је њима; они увуку светиљке; уз мрак унутрашњи мрак споља; онда дивља теревенка, оргије... осећања су близу маније. Дере се, цичи, грокће и урла; играју и скачу; где се ухввте штипају се и уједају; све се прелива; чаше се лупају, фини кристал пуца и распада се у безброј ситних и сјајних тачака што лете око њих. Он је тражио њу и кад је нашао хтео је удавити и угушити. Онда потпуна тама... —- Осећа да седи у мекој столици и чује гласове око себе; жмури; осећања од пре трају и гомилају се; угодност је близу врхунца. Отвори очи; преко пута је она и бонвиван; до њега кретен; румена кадива и бели мрамор око њих; зраци падају из једне сјајне крушке над њима као из звезде. Не може да гледи; хтео би да се врати оно што је било; гурају га и питају; вичу му на ухо... Он се протегли, и насмеши на лепи сан па уђе у обичан свет. Она спава на руци бонвивановој; он је гледа као предмет који се може бацити, и сажаљева је, ал' му се и то чини као велика жртва. Она се пробуди и зове га ближе. Принесе главу; она га пољуби; пољубац беше дуг, као неко сисање шта ли, осетио је на уснама ватру, струје почеше брже да колају; али пољубац почиње да престаје, њена уморна глава почиње да тоне али су усне још приљубљене; он се нагиње, све више и више; после се отргне, ама падне у руке бонвивану који каже: „Ха! како ти се допада, новајлија?!" Он падне

у меку кадифу и одсмеши се уморно и сањиво на те речи, и на њега и на њу. Мало само још забридише незалечене ранице од отргнути кончића љубавне мреже, само мало, а груба рука покида све. — Крене кући кроз маглу, водене капљице сиве боје лебде у безброју у ваздуху, као нека прашина ал' пуна влаге. Студ се пење, мишићи трепте, а тдело тело стрепи. Где је топлота? — Немајевише. Двапут је хладније. И та светлост из грдних звезда, што их сада гасе људи у белим огртачима, је ледена светлост; слеђени зраци стрше у маглу око сјајне језгре и блистају се и преливају. Оне у даљини су као сјајне тачке; а чак тамо из мрака са краја дуге улице трепне по гдекоји пут титрај финог етра и продре у часу кроз дебелу маглену воду и раздроби се у милијон још финијих титраја. Дисање је тешко; ноге се брже крећу; али се не може да измакне из те влаге; као кад се загњури у ретку воду; са стране огромне прилике кућа; под ногама љигава калдрма; а наоколо та ретка вода, вода која је у својој тами носила авети своје обучене у женско одело. — Из пећина тога мора, где беше загушљив топао зрак и где су пили отровно бело житко пиће, истера их дан. Отишао је у стан и спавао дуго и тргао се и није знао да разуме висећи календар. И онда га почеше мучити оне мисли састављене из Фантома лудих снова и трагичне збиље. — Није то био грдан и свеж растов колац, окован на врху челиком и забоден у тло, преко кога јури мутна и брза вода живота; колац што дере површину и вирове те воде; него трстика натопљена у свом гиздавом ткању и муљем и влагом, што плови по случају и што је кадгод вир избаци на огледало; за тренут само, па да је опет увуче; ил' што је брзац насуче на пруд, где се суха распада у прах. — Он се увек отимао. — Слаби човек чини грех и у пола злог делања трза се поплашен, баца од себе гад, бежи, падне и плаче; и каје се и обећава. Само од свесна стра-