Зора

Бр. УШ,—IX.

3 О Р А

Стр. 279

ха не чини више. — Он се мучно усправљао и падао је увек поново доле. — Али је сад још нешто нашао, наиме себе, своју унутрашњост. То му се десило први пут у животу. Сад је друкчије све; пре је падао у блато понова и вукао се даље несвестан ; сад га једна мисао држи, стеже као жилавом кљештом каквом, не пушта, мучи. Бадава опет хоће да зажмури и гњурне, неко га држи за пешеве од капута. Он се окрене и види да нема никог. Опет зажмури и опет га нешто тргне силом натраг. Ко је то, шта је то? — Кад је заузео место насупрот коме он је грдио, исмевао, уједао, сажаљевао, побеђивао; побеђивао је кукавице, и мислиоје: сви су кукавице. Овај нови противник не једи се на смех, не боји се грдње, не да се ујести. Где је он и ко је он? питао се и видио да је он, тај, у њему. И спопадне га слепи бес и отрован бес па насрне на тог новог противника; али у тренуту буде бачен у прашину испребијан сав. Вио се као црв и није могао ништа. Ко је то што је у мени? мучило га је по небројени пут. — И опет је прва намера била уништити и утаманити то ново, а не из ближе га гледати. Он се борио: арена беше шупља кост главе; он се вио горе него црв. „Победи ме, тресне ме о тле и остави ме; ал' што ме остави у животу, што ме сажаљева, што ме мазп и гледа кроз прсте?!" те је речи цикао и предвиђао и наслућивао борбу и бегао у разоноду и весеље, а не мицао се с места. Њему се чинило да види крила црног страшила, као ветром гоњен облак, и чује оштро перо како дере ваздух с фијуком. И кад не може да се сакрије он жмури и стрепи. Сад је код њега близу, он жмури ал' зна. Извлачи један дуг и сјајно зелен мач. Осети на рамену једну грубу руку и грубљи стисак. —• Одвукао се до канабета и пао на њега слушајући себе... „Пре шест дана била је субота, — говораше, — онда си ручао у пола један сат месо и чорбу; после подне си провео у шетњи до девет у вече и легао си онда. Данас је четвр-

так; до данас ниси ништа јео од суботе у подне. Читао си дуго а ја сам ти говорио да се оканеш; пушио си много и опет сам те одвраћо ал' ниси слушао. Ишао си и на предавање и био вредан... Куд су те другови звали у шетњу био си суморан; кад си легао да спаваш био си мучен злослутним сновима; превртао си се несан и блед... Једаред си дошао из института, где си рукама превртао љигава црева из лешина, па си био јако жедан. Попио си нагло чашу воде па си се сав стресао... Видевши те онако бедна као гомилу трома меса хтео сам да те удавим... Дошла је среда; у кавани си наручио каву па ниси могао да познаш свој рођени глас, тако беше слаб, танак и увео. Ти кажеш друговима: здраво! а они се наједаред окрену и погледе па ти кажу: шта је теби?... Кад си дошао пред оно сјајно огледало окружено златним гранама и лишћем видио си унутри једну слику која показиваше лице сасвим попијено, косу дугу и разбарушену, образе упале. Одтетурао си се до канабета и почео да читаш ал' су ти слова играла пред очима, па ниси разумевао шта читаш... Другови слегоше раменима а теби се нешто тешко свило на срце... Дошла је ноћ са грозницом"... — Плакао је болан и мучен слушајући тај глас, што му причаше истину, и што уједно беше усијана гвоздена кука која га је чупала. Да заустави дах залепивши нос, ил' да се затрчи и тресне главу о зид. „Ти си још сад гладан и крив си што је то тако било и ја сам дошао да те казним; и казна је, је л' да праведна?" — Он потврди то питање са: јесте, и ухвати се за косе. После дуге тишине зачује опет речи: „Али ти, осим тога што си себе мучио глађу, ниси ништа учио, радио; варао си оне што су те послали; учинио си још безброј мали лажи, злоупотреба, превара." — Он је сад видео двоје очи како колају као казани са усијаним уљем и хоће на њега да се излију. Њега поче да стеже унутри. Он плакаше